www.poezija.rs

Нежно ме милујеш у зору рану
И тихим шапатом из сна ме будиш,
Слатким ме уснама у образ љубиш
Док радујем се новоме дану.

Уз тебе сваки ми срећан је дан,
По снегу и киши могла бих певати,
Ноћима слатке снове снивати,
Јер поред тебе миран је сан.

Хвала ти што се смејеш увек,
И када тужна сам, утешиш ме,
Осмехом својим огрејеш ме,
Уз тебе бићу срећна заувек.

А када заплчеш, цепа се срце,
На комаде се ситне кида,
Тада мој осмех сузу ти скида
И иза облака засија сунце.

За бол и пораз ме родила ниси,
Већ да се смејем и радујем,
Зато ти за овај живот захваљујем,
Што с љубављу ми дала ти си.

Ja znam šta sve oni misle.
I znam zašto grane
žalosne vrbe tužno vise.
I znam šta skriva
danju i noću isti park.
I znam šta radi onaj na mostu,
misli da nikome nije drag.
Ja znam kako teško pritiska
kućni prag.
Ja znam svemu da uđem u trag.
Osetim kada u meni zaspi vrag,
kad ležim sve stariji a budim se mlad.

Sećam se, ne tako davno

u malom gradu kraj reke,

šetasmo naše snove

i stare cipele neke.

 

Sećam se proleća toga

i prvih toplih dana,

cveta u tvojoj kosi

i mene u starim cipelama.

 

Sećam se mirisa hleba

iz stare pekare “Kod Braše”,

ruka ti u mojoj ruci,

eh … stare cipele naše.

 

Sećam se svih naših snova

iz naše bujne mašte,

šetasmo srećni kraj reke,

o … stare cipele naše.

 

Sećam se nežnih dodira,

ruke k’o da se plaše,

nosiše srećne nas kraj reke,

te stare cipele naše.

 

Sećam se, beše to davno

sada su vremena druga,

cipele nove kupismo,

cipele,… u njima tuga.

 

Kupismo cipele lepe

cipele za nove dane,

a da ni slutili nismo,

da one su posvađane.

 

Sada si tako daleko,

tužna i tako sama,

dok šetaš tuđim gradom,

u novim cipelama.

 

I ja sam u drugom gradu,

na drugom kraju sveta,

dok dušu tuga mi truje,

nova me cipela šeta.

 

Sad želim cipele stare

staru stazu kraj reke,

miris toploga hleba

i tvoje dodire meke.

 

Dal’ i ti poželiš nekad,

bar na trenutak samo,

snove i cipele stare,

kraj reke da šetamo.

 

Milovan Petrović

–

Pesnikinjo
Postoji li išta sjajnije i lepše
Od Venere na istočnom nebu
Kad umire noć da bi rodila dan

Postoji
Oko njegovo
Neizrecivo duboko i sjajno
Najistočnija tačka moga neba
Koja rađa mene i stihove
Oko njegove ljubavi
U kom se rađam u više od žene
U pesnikinju

Ima li veće dubine
Od dubine njegovog oka

Nema
Ronim mu na dah kroz zenicu
Dok ne ostanem bez disanja
Duboko do u njegovu dušu
I nigde joj kraja
Dubljoj od svih mora
I široj od neba
Tražim joj kraj i dno
I školjku njegovog bića da se zabiserim
I nikad da ne izronim
Tražim svoju smrt

Ženo
Postoji li išta strašnije od smrti

Postoji
Život bez njega

Pesnikinjo
Ženo
Postojiš li sad kad mu više nisi ljubav
Postoji li ova pesma

Ne postojim
I ovo nije pesma
Ovo je otisak duše na papiru
Koje piše Ljubav

Po sećanju na mene

Kad pesnik ode
napusti zemlju,
u nebo kad se vine,
njegove pesme
dopiru do nas
od gore sa visine.

Kad pesnik ode
ostaju pesme
i nije vreme za tugu,
on gore ima
na nebu plavom
samo zadaću drugu.

Sad i naš pesnik Bile
novu zadaću ima,
on traži svoga sokola,
po nebeskim svodovima.

Milovan Petrović

Pesma posvećena preminulom pesniku,
Miljojku Milojeviću Bilu.

–