Добродошли!
. “nada” . Vidis li je u tragu proslosti, Skrivenu u bojama duge? Koraca ti nesigurno, Ona bi ocima da te miluje Osmehom podrske da celiva, Rosom secanja izapira… . Oci, ogledalo duse… Setajte ulicama mladosti svoje Nedoglednu lepotu okusite… Sanjacete snove dozivotno. .
ЧАГАРНУ НЕШТО Чагарну нешто на тавану. Котрљну се нека сила низ шашовце. Беадија притљајио. Аман ме препаде. А нисам страшљив. То сви знаду. Убио га ратос његов. А затљајим оно чагарне. Koџа ме брецну. Кад се продерем: ца ца ца иш уј уј а бре у да да држ га на оно мајно застане па … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: ЧАГАРНУ НЕШТО”
ЧАГАРНУ НЕШТО
Чагарну нешто на тавану.
Котрљну се нека сила низ шашовце.
Беадија притљајио.
Аман ме препаде.
А нисам страшљив. То сви знаду.
Убио га ратос његов.
А затљајим оно чагарне.
Koџа ме брецну.
Кад се продерем: ца ца ца иш уј уј а бре
у да да држ га на
оно мајно застане па јопет увитли да чагара.
Очито тај језик не разумије.
Кад развучем мачугом оздољ по шашовцима
њега нестане и коџа се не оглашава.
Кад с неким џугорим може да чагара колко му драго.
Што ли тарга там ђе нема ич ништа?
Да има бар лис артије па да се мајно разоноди.
По лекоту цепка и ћути.
Ил да стругуће рог косник венчаницу
онако кобајаги нечујно
Јок да ми тандрче по мозгу.
Па нисам ни ја од камена да ништа не може
да ме узнемири.
Како оно чагарне ја се сав стресем.
Сад да му изнесем на тањир чварака и масни колача
оно би опет чагарало.
Почне чагар чагар а направи дар мар.
Док нешто не опучи и не сломи у парампарчад
неће да се откани.
Данас сланик сутра чокањ прексутра врч наксутра тестију.
Да ми га е уватит кад оно стане да чагара
да ја мајно ш њим чагарнем.
Е не би мајци више чагарнуло јабогме.
Нови Сад, 19.02.2007. Рајица Драгићевић
Anđelija na svili zaspala svoga princa u snu je sanjala. U grudima čudna vatra gori, princ joj reče da nju samo voli. Šušti svila ispod mladog tela osećanja sakriti bi htela. Ne kriju se Anđo osećanja u mladosti kad se ljubav sanja. Sanja Anđa sva blista od sreće na poklon joj princ donosi cveće. U … Настави са читањем “ANĐELIJA – Milovan Petrović”
Anđelija na svili zaspala
svoga princa u snu je sanjala.
U grudima čudna vatra gori,
princ joj reče da nju samo voli.
Šušti svila ispod mladog tela
osećanja sakriti bi htela.
Ne kriju se Anđo osećanja
u mladosti kad se ljubav sanja.
Sanja Anđa sva blista od sreće
na poklon joj princ donosi cveće.
U buketu nešto jako sija
kruna mala, vide Anđelija.
Nasmeši se i pomeri ruku
da potraži princa na jastuku,
i gle čuda, sve je ko na javi,
san je stvarnost,
kraj nje princ je pravi.
Sanjaj Anđo nemoj snove kriti
pa će ti se oni ostvariti.
Sanjaj Anđo neka telo gori,
PRINC će doći, onaj što te voli.
Milovan Petrović
Pesma posvećena mojoj unuci.
Proći će i ova jesen, zima i snegovi njeni, doći će novo proleće, i sve će da ozeleni. Proći će , baš sve će proći, ko noć što proći mora, a posle noći, kao i uvek svanuće nova zora. Proći će i mladost jedna, proći bez bola i tuge, proći će jer prošle su davno, … Настави са читањем “PROĆI ĆE – Milovan Petrović”
Proći će i ova jesen,
zima i snegovi njeni,
doći će novo proleće,
i sve će da ozeleni.
Proći će , baš sve će proći,
ko noć što proći mora,
a posle noći, kao i uvek
svanuće nova zora.
Proći će i mladost jedna,
proći bez bola i tuge,
proći će jer prošle su davno,
i mnoge mladosti druge.
Proći će i život ovaj
ma koliko neko ga voli,
proći će da bi počeo,
još jedan život novi.
***
Proći će, baš sve će proći
i novi početak doći.
Milovan Petrović
НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ! О, снивај душо моја драга, о грани посутој бисерима, ил’ морском дну препуном блага, што чува капетан са гусарима! О, маштај срце моје мило, о тајнама древне Атлантиде, ил’ оном весељу кад газиш врело, о новој звезди што нема име… О, певај само мило моје, било где и када ти се прохте, … Настави са читањем “НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!….Миладиновић Сандра”
НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!
О, снивај душо моја драга,
о грани посутој бисерима,
ил’ морском дну препуном блага,
што чува капетан са гусарима!
О, маштај срце моје мило,
о тајнама древне Атлантиде,
ил’ оном весељу кад газиш врело,
о новој звезди што нема име…
О, певај само мило моје,
било где и када ти се прохте,
нека се чуде ти само лудуј,
коцкај се с’ ветром мој животе!
О , лети срећо моја мила,
суђено чедо моје драго,
целу ноћ шири своја крила,
ал’ ником не причај једина снаго!
(с) Миладиновић Сандра
ДВА ЖОНГЛЕРА Продала бих ти причу за грош, и ко зна шта још од срца још, све снове о нашем сусрету на стази, где поветарац нежно лишће пази. Продала бих ти магију загрљаја, пијану звезду што се небом ваља, веселог пса да буди те у зору, ил’ јато птица кад напусти гору! Продала би ти … Настави са читањем “ДВА ЖОНГЛЕРА……Миладиновић Сандра”
ДВА ЖОНГЛЕРА
Продала бих ти причу за грош,
и ко зна шта још од срца још,
све снове о нашем сусрету на стази,
где поветарац нежно лишће пази.
Продала бих ти магију загрљаја,
пијану звезду што се небом ваља,
веселог пса да буди те у зору,
ил’ јато птица кад напусти гору!
Продала би ти пољубаца рој,
што попут меда миришу на спој
две руке што држе се и њишу,
шетају тако док пишу своју причу.
Продала бих ти тренутке без даха,
ил’ узбуђења равна мапи злата,
тек авантуру која нема лице,
ко’ два жонглера увек насред жице!
(с) Миладиновић Сандра
НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА Чекала сам смрзлих руку у сумраку измаглице не знајући шта је чежња ни љубави право име…. Чекала сам устрептала не видевши кап весеља а све беше само тајна и неостварена жеља… Чекала сам једне очи шапат топлине крај ува требао си тада доћи ко’ из ведра неба муња… Полако је анђеоско заспало у … Настави са читањем “НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА….. Миладиновић Сандра”
НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА
Чекала сам смрзлих руку
у сумраку измаглице
не знајући шта је чежња
ни љубави право име….
Чекала сам устрептала
не видевши кап весеља
а све беше само тајна
и неостварена жеља…
Чекала сам једне очи
шапат топлине крај ува
требао си тада доћи
ко’ из ведра неба муња…
Полако је анђеоско
заспало у мојој коси
и танана моја душа
спознала Те, шта си, ко си?
Са неба су пале звезде
пожљиво сам корачала
кад би чула врисак једне
заувек би ту остала!
Сузе су ми низ образе
ко’ бисери лицем текле
главу окренух у страну
да се с’ ни са ким не сретнем…
Дрхтавица ме обузе
нека стрепња лакокрила,
узео си моја јутра
незрелошћу паганина…
Отуђена, после свега
ја наставих где сам стала
под Сунцем је било места
па устадох где сам пала…
Ти погледи неверице
оштре речи без сазнања
били су ми ко’ кошмари
док их нисам одагнала….
Сасух чемер огледала
у сјај макова у пољу
с’ ластавицом огладнела
нахраних се хлебом, сољу….
По први пут осетих ситост…
(с) Миладиновић Сандра
ОВОЗЕМАЉСКО О моја душо због ове жене ти патила си много пута, док сам се гледала у огледалу, из очију си ми сијала љута! Ја вукла сам те у измаглицу, а ти си мене ка плавом небу, бориле смо се тако у ропцу, ожиљци од тада још ме гребу! Tи си ко птица хтела да … Настави са читањем “ОВОЗЕМАЉСКО…..Миладиновић Сандра”
ОВОЗЕМАЉСКО
О моја душо због ове жене
ти патила си много пута,
док сам се гледала у огледалу,
из очију си ми сијала љута!
Ја вукла сам те у измаглицу,
а ти си мене ка плавом небу,
бориле смо се тако у ропцу,
ожиљци од тада још ме гребу!
Tи си ко птица хтела да летиш,
а ја сам видела што не постоји,
судариле смо се стотину пута,
јер нисам знала да те волим!
Овоземаљско ме је засплепело,
тами сам дала све што имам,
врлетима безумља и отуђених,
плесала сам, али без крила…
И крв је капала, а све сулудо,
гране су моје постале крхке,
стабло је почело да се суши,
ко’ мртве, хладне ми посташе руке…
Ти си одлазила попут анђела,
гушио те је мој кров, боли,
и видех како отвараш врата,
осетих како не постојим…
Ја тада на столу спазих сузу,
која обасја све око мене,
пожурих вратима попут муње,
још си ме чекала попут сене…
И испред тебе падох ко’ снопље,
да молим понизно као дављеник,
а ти си само ко’ гротло наде,
из мојих руку просула немир!
(с) Миладиновић Сандра
Želim uspavanku bez glasa U telu što gori,i talasa Ko šum neznani u gluvi čas Delić nebesa,pticu i klas. Želim uspavanku bez glasa Što slutnji nalik čita se Sa cveta ,zvezde i talasa I što jednom samo naizust zna se. Još noćas neka me uspava Miris zrelog žita, ili trava Nemi šapat dok na vetru … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Želim uspavanku bez glasa
U telu što gori,i talasa
Ko šum neznani u gluvi čas
Delić nebesa,pticu i klas.
Želim uspavanku bez glasa
Što slutnji nalik čita se
Sa cveta ,zvezde i talasa
I što jednom samo naizust zna se.
Još noćas neka me uspava
Miris zrelog žita, ili trava
Nemi šapat dok na vetru se njišu
A sutra već slutim Jesen i Kišu.
Kad dođeš u moju sobu, ispoštuj prvo otirač sa praga. A onda kroči sa željom jasnom: da upoznaš svet neshvatljiv do tada. Pa sedi s mirom i ceni svog domaćina ma koliko on bio pijan il lud. Zavoli tu zagonetnu sobu, zavoli moju ćud!
Kad dođeš u moju sobu,
ispoštuj prvo otirač sa praga.
A onda kroči sa željom jasnom:
da upoznaš svet
neshvatljiv do tada.
Pa sedi s mirom
i ceni svog domaćina
ma koliko on bio
pijan il lud.
Zavoli tu zagonetnu sobu,
zavoli moju ćud!