ЧАГАРНУ НЕШТО
Чагарну нешто на тавану.
Котрљну се нека сила низ шашовце.
Беадија притљајио.
Аман ме препаде.
А нисам страшљив. То сви знаду.
Убио га ратос његов.
А затљајим оно чагарне.
Koџа ме брецну.
Кад се продерем: ца ца ца иш уј уј а бре
у да да држ га на
оно мајно застане па јопет увитли да чагара.
Очито тај језик не разумије.
Кад развучем мачугом оздољ по шашовцима
њега нестане и коџа се не оглашава.
Кад с неким џугорим може да чагара колко му драго.
Што ли тарга там ђе нема ич ништа?
Да има бар лис артије па да се мајно разоноди.
По лекоту цепка и ћути.
Ил да стругуће рог косник венчаницу
онако кобајаги нечујно
Јок да ми тандрче по мозгу.
Па нисам ни ја од камена да ништа не може
да ме узнемири.
Како оно чагарне ја се сав стресем.
Сад да му изнесем на тањир чварака и масни колача
оно би опет чагарало.
Почне чагар чагар а направи дар мар.
Док нешто не опучи и не сломи у парампарчад
неће да се откани.
Данас сланик сутра чокањ прексутра врч наксутра тестију.
Да ми га е уватит кад оно стане да чагара
да ја мајно ш њим чагарнем.
Е не би мајци више чагарнуло јабогме.
Нови Сад, 19.02.2007. Рајица Драгићевић