ДА СИ САМО ЗНАО?…..Миладиновић Сандра

ДА СИ САМО ЗНАО? Све сам могла бити ја као срна шуми благо као дете мајци драго као камен реци друг као дуги полукруг… Све сам могла срећи дати увек са њом друговати делила бих гнездо са ластом небо би ми било застор поља би ми била дом шума шешир са пером… Очи би ми … Настави са читањем “ДА СИ САМО ЗНАО?…..Миладиновић Сандра”

20151230_090621

ДА СИ САМО ЗНАО?

Све сам могла бити ја
као срна шуми благо
као дете мајци драго
као камен реци друг
као дуги полукруг…

Све сам могла срећи дати
увек са њом друговати
делила бих гнездо са ластом
небо би ми било застор
поља би ми била дом
шума шешир са пером…

Очи би ми биле птице
најверније другарице
светла града све хаљине
сви оркестри, виолине,
моју песму би свирали,
твојом душом мирисали…

Све си могао бити ти
на Месецу ветар наде
за нас мало више правде
простора за наше приче
што на бајке само личе
сродна душа што се бори
да из ничег нешто створи…

Као пламен вечне ватре
коју љубав одржава
попут светла смео био
храбар попут самог лава
та мисао што ме прати
само да си могао знати
да сам била она права!

(с) Миладиновић Сандра

Duhovne sfere

Ako pogrešno zagledam u ljude, zapisuje se na oglasnoj tabli sa koje se teško briše jer se nerazumom piše, samoga sebe korim i drugim očima gledam. Što se tiče svesti nije me ovlastila da umesto nje govorim jezikom oporim.   Obaveštava me da činim grehove na mahove, hoće da priča sa mnom o tome, a … Настави са читањем “Duhovne sfere”

Ako pogrešno zagledam u ljude,

zapisuje se na oglasnoj tabli

sa koje se teško briše

jer se nerazumom piše,

samoga sebe korim

i drugim očima gledam.

Što se tiče svesti

nije me ovlastila

da umesto nje govorim

jezikom oporim.

 

Obaveštava me da činim grehove

na mahove, hoće da priča sa mnom o tome,

a ja se opirem da mene usporava

jer nemam vremena

da se sve proverava.

 

Prekore primam

kad savest tvori opomene

pa hoće čitko da zapisuje moje mene

da ne zaboravim,

da me pripravi za duhovne sfere:

i mene,

i mene…

 

Dragoš Pavić

SILAZAK

Plovim lagano, ka Zemlji… Rajskoj planeti… Biram… Od šume raznobojnih, lelujajućih niti… Pipaka… Što žele se priključiti… Prikačiti na beskrajni svijetli okean… Svemirskih božanskih struja… Razgledam… Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici… Purpurna, režiseri, glumci… Ljubičasta, kompozitori, geniji… Smaragdna, naučnici… Sivoplava, intelektualci… Oganjcrvena, ludaci… Žadnozelena, pjesnici… Sunčanožuta, pisci… Rujnozlatna, poete… Hvatam… Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne… Koja … Настави са читањем “SILAZAK”

Plovim lagano, ka Zemlji…
Rajskoj planeti…
Biram…
Od šume raznobojnih, lelujajućih niti…
Pipaka…
Što žele se priključiti…
Prikačiti na beskrajni svijetli okean…
Svemirskih božanskih struja…
Razgledam…
Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici…
Purpurna, režiseri, glumci…
Ljubičasta, kompozitori, geniji…
Smaragdna, naučnici…
Sivoplava, intelektualci…
Oganjcrvena, ludaci…
Žadnozelena, pjesnici…
Sunčanožuta, pisci…
Rujnozlatna, poete…
Hvatam…
Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne…
Koja naginje preći u oganjcrvenu…
I silazim…
Svečano silazim…
Na jednu prosijedu glavu…
Nad tastaturu nagnutog, zamišljenog čovjeka…
Porađam se na bijeli papir…
Ja,
Ja njegova…
Nova pjesma!

Ubij to kopile, ženo! – Sofija Perović

Ubij to kopile, ženo! Rodih tvoga sina , Sveto, dok je velika i mutna voda prijetila da nas proguta. Rađah, plašeći se da moj ostali porod ne odnese stihija. Te rađajući, tijelom čuvah stariju mladunčad. Rodi nam se, divno dijete, koje nikada vidjeti nećeš, Sveto. Moji ga otac i mati čuvaju oni ga kopiletom ne … Настави са читањем “Ubij to kopile, ženo! – Sofija Perović”

Sonja

Ubij to kopile, ženo!

Rodih tvoga sina , Sveto,
dok je velika i mutna voda
prijetila da nas proguta.
Rađah, plašeći se
da moj ostali porod ne odnese stihija.
Te rađajući,
tijelom čuvah stariju mladunčad.

Rodi nam se, divno dijete,
koje nikada vidjeti nećeš, Sveto.
Moji ga otac i mati čuvaju
oni ga kopiletom ne nazivaju
već imenom,koje mu ne dadoh ja
već Bog ili sudbina , Sveto.

Ja htjedoh nazvati ga Tomaš
čedo naše, grijeh naš,
ali, kada zaustiti krenuh,
kao da mi to ime neko iz glave izbrisa
i rekoh, kao da sam to oduvijek planirala,
to je Teodor.

Pogriješih li ,Sveto
što im rekoh to ime sveto?
Meni je zbilja od Boga dar,
ali ne i tebi , Sveto.
Tebi će biti kazna
da ga ne znaš, da ga sanjaš
ti, koji ga htjede ubiti bez kajanja.

Nemoj da se plašiš
nikad za tvoje očinstvo neće saznati,
naš Tomaš- Teodor,
misli o njemu kako ti drago, bez bola nećeš moći!
Jer, doći će vrijeme, Sveto
da oplačeš naređenje koje mi izdade:
-Ubij to kopile, ženo,
da mi ime ne blati!-

Rodih ja dijete, Sveto
a ostavih kopile da pati
i nikad da ne vidi svoje čedo.

© Sofija Sonja Perović

ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО……Миладиновић Сандра

ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО Kрију се станарице, од најезде мраза, и оне очекују, лудило крај стаза… А цвркута нигде, белило завладало, тек по неко јато, од некуд се задало…. Небеса се пропињу, сва чаробна, гиздава, пољем ћилим се тка, без шара и питања… Пропео се бели ат, ко’ сан у сну да је јава, свуд се … Настави са читањем “ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО……Миладиновић Сандра”

20151230_090621

ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО

Kрију се станарице,
од најезде мраза,
и оне очекују,
лудило крај стаза…
А цвркута нигде,
белило завладало,
тек по неко јато,
од некуд се задало….

Небеса се пропињу,
сва чаробна, гиздава,
пољем ћилим се тка,
без шара и питања…
Пропео се бели ат,
ко’ сан у сну да је јава,
свуд се чују уздаси,
крајолик сав ко’ да спава!

У руци се милина,
попут тајне множи, множи…
Заклео би се свако знам,
како плива та по кожи…
А, зашто ли долази
кад нестаје тако лако?!
Нико да ми открије…
самo :”Ћутање је злато!”

(с) Миладиновић Сандра

РАСТАНАК – Срећко Симић

  РАСТАНАК   Ноћас док пахуље падају снежне сузе су неизбежне, и загрљај дубок је ко свемир. Ноћас корача немир нашом постељом од магле сиве, и све су радости око нас тако веселе и тако живе….. А ми се растајемо!   Ноћас ми много значи да ми кажеш мрзим те, Да  сутра био бих јачи … Настави са читањем “РАСТАНАК – Срећко Симић”

 

РАСТАНАК

 

Ноћас док пахуље падају снежне

сузе су неизбежне,

и загрљај дубок је ко свемир.

Ноћас корача немир

нашом постељом од магле сиве,

и све су радости око нас

тако веселе и тако живе…..

А ми се растајемо!

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш мрзим те,

Да  сутра био бих јачи

и жеља за тобом ме мине

када ме однесу даљине.

 

Од ноћас се на завејане стазе

трагови наши не срећу нити мимоилазе.

Све су прекрили сметови.

Од ноћас смо само пахуље које се на длану топе,

две смрзнуте звезде и далеки светови.

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш волим те.

Да сутра био бих јачи

и да ме за тобом жеља не мине

Када ме однесу даљине

Nedoumica – Milan Gluščević

Nežno me dodirni Senkom svojih priča Ja znam da to su grimase Tvoga lica;   A dok odlaziš sa ovih ulica Sve izgledaće kao Još jedna nedoumica.

Nežno me dodirni

Senkom svojih priča

Ja znam da to su grimase

Tvoga lica;

 

A dok odlaziš sa ovih ulica

Sve izgledaće kao

Još jedna nedoumica.

PUTOKAZ RACUNA ~ milka vukic v.

. Putokaz nudi dva smjera : Odluka je okicena Crnim verigama . Ni roda… ni Boga Nezeli ispostovati….. ….. “zrtve poznaju cvokotanje” . Sloboda je dopustena… Niko nista ne zamera…. BOG racun dostavlja !

.
Putokaz nudi dva smjera :

Odluka je okicena

Crnim verigama

.

Ni roda… ni Boga

Nezeli ispostovati…..

….. “zrtve poznaju cvokotanje”

.

Sloboda je dopustena…

Niko nista ne zamera….

BOG racun dostavlja !

Рајица Драгићевић: АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА готово је – каза ми се готово је већ ме је била испунила слана вода испунила до изнад грла прошла је и драгоцена секунда све сам видео разумео живот ми је био кристална кап и та је кап пала на дно више ништа не постоји грудве снега и леда вучја крв … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА”

Rajica

АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

готово је – каза ми се готово је
већ ме је била испунила слана вода
испунила до изнад грла

прошла је и драгоцена секунда
све сам видео разумео
живот ми је био кристална кап
и та је кап пала на дно

више ништа не постоји
грудве снега и леда вучја крв
љубав дечачка тек почела
ал зјапи слика краја
пре времена дошла
ал звечи неразбуђеним срцем
нераспеваним

ал замахну нечија рука
између смрти и мене
и раздвоји светло од таме
и би дан
први

у моје успавано село
већ су биле послате разгледнице
„утопио се онај сироти онај несрећни“
а с друге стране
кроз плаветнило кроз лепоту зјапило је:
поздрав са златног јадрана

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.