БУЂЕЊЕ ЈЕСЕЊИНА

Када у поноћ

пролећне кише замиришу

у мојим венама пробуди се пијани Јесењин,

па пупољци врба уснулих

шапућу и уздишу,

и низ обале младости облаци плачу…

А црни човек

црним улицама по сву ноћ себе тражи.

Док ветар пева у зеленој ражи

корак му плете незнани траг

и неки враг ил` клетва,

ко зна

истргне га из сна

и са мном седа за црни стол

док се из мрака пијаног мозга чује:

”Пријатељу мој болестан сам, много, много

и сам не знам откуд дође овај бол”

Срећко Симић

Заљуби се у пролеће,

Када шума сва олиста,

Кад процвета пољско цвеће

И обала сва заблиста.

Кад се тихо залелуја

Приобаље наше ово,

И кад спрема се олуја,

Заволи ме тад поново.

Јер кад видим оне птиће

Што на грани поје гласно,

Тад ћу и ја у пролеће

Заволети тебе страсно.

Danas si srela stranca u gradu
prošla kraj njega nesrećna, sama,
za tebe samo stranac je bio,
a nekad su priče pričali o vama.

Ruka ti na tren zadrhta samo,
a srce zakuca istim onim žarom,
ko kad si davno nekada srela,
mladića jednog sa starom gitarom.

Crnim si staklom sakrila oči
htela si skriti i celu sebe,
ali je srce kucalo jače,
ono je tada izdalo tebe.

Stranac se samo na tren okrenu;
“Ja ovu ženu od nekud znam”,
srce i njemu zakuca jače,
al ipak dalje nastavi sam.

Sad svako svojim putem ide,
vi niste jedini nesrećni par,
nekad su priče pričali o vama,
a srca zajedno kucala bar.

Milovan Petrović

Као пахуља моје су руке хладне,

Такни их погледом кад се насмејеш,

Очи су твојих погледа гладне,

Дођи погледом да их загрејеш.

Попут снежне пахуље мале,

Кровове кућа што су прекриле,

Моје су руке на твоје пале

Да би те ноћас нежно грлиле.

Као пахуља ова је моја душа,

Кад ме пољубиш, топи се сва,

Шапутања умилна сад би да слуша,

Док спајају нам се тела два.

СУСРЕТ

Срели смо се негде

у безброј неразговетних гласова шетача, случајно.

Нисмо се као на филму гледали: немо, бескрајно…

Нити се сагнули да са калдрме подигнемо брош са мараме

кога је са тебе свукао несмотрени пролазник,

не!

Мислим чак да није био ни празник, већ сасвим обичан дан

када са мостова не скачу, ни циганка не гледа у длан.

Чак, у том тренутку

кад си ме питала како да нађеш Гандијеву број осам,

ниси ни слутила ко сам,

нити си ми се нарочито допала.

А онда, схвативши да је прилика пропала да се са њим сретнеш,

док си са мном испијала кафу и плакала…..

некако си успела да се наметнеш.

Ја сам те, заборавивши где сам пошао сасвим

пратио до станице

збијајући се под твој мали кишобран, да се не сквасим.

Ти си, све везе – поподневне и вечерње пропустила

и у мојој соби подстанара свој мали кофер спустила

у Гандијевој број девет,

заспала на неразмештен кревет и заувек постала моја.

СРЕЋКО СИМИЋ

К Р А Ј

Кад кренеш!

Кад одустанеш од сенке под липом,

и успут

покупиш отиске мисли

са тротоара под прозором,

и мирис опраног степеништа

на коме у америчким конзервама

цветају љубичице и роза мушкатле,

не осврћи се.

Не слушај шапате који ће те осуђивати,

презирати твој пркос

над стварима које ће неминовно нестати,

прећи у неки сасвим други облик.

У ствари, и ти ћеш

чим те прва улица зграби и прогута

постати жута хризантема на прозору старе зграде с јесени,

или светиљка у башти ресторана

над столом за којим се непознати љубе.

И ја ћу престати да у новчанику носим твоју слику,

јер ћеш ми се поспана, весела, уплакана, несташна ….

приказивати у новим издањима савремене љубавне поезије,

на сликама импресиониста у галеријама

у споредној улози девојчице у шареном хаљетку у позоришту,

у мелодрами на тевеу у ситне сате.

Али ни улице, ни писак локомотиве у даљини

неће, знам то поуздано

не могу, мени да те врате.