DOK SE NOĆ SPUŠTA – Milovan Petrović

Dok se noć spušta nad našim gradom sedim na istom mestu u starom parku na istoj klupi zagledan u malu česmu. Ta noć što lagano nad gradom pada što nas podseća na vreme i tama što poslednje sene skriva skrivaše nekad tebe i mene. I dok na klupi skriveni mrakom sklupčani dvoje u jedno pio … Настави са читањем “DOK SE NOĆ SPUŠTA – Milovan Petrović”

Relaterad bild

Dok se noć spušta nad našim gradom
sedim na istom mestu
u starom parku na istoj klupi
zagledan u malu česmu.

Ta noć što lagano nad gradom pada
što nas podseća na vreme
i tama što poslednje sene skriva
skrivaše nekad tebe i mene.

I dok na klupi skriveni mrakom
sklupčani dvoje u jedno
pio sam nektar s’ tvojih usana
grlio telo ti čedno.

Česma nam mala nežno pevala
žuborom svoje vode
tad’ nismo znali da nas putevi
na druge strane vode.

Beše to davno, sećanja traju
ruka mi miluje tragove naše
početna slova našeg imena
što nekad davno na klupi ostaše.

Davno to beše, … ne dam te nikom
sećanja čuvam u sebi
borim se s’ tamom što lagano pada
kako te od mene sakrila ne bi.

Milovan Petrović

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО Није било тако давно, прошло је тек пар деценија. Иста је то она земља, дом… И исто сунце са неба сија. Шта се то изменило, на први поглед се види. Чак и домаћин у гробу што је својих потомака се стиди. Капија се распала, стубови криви, од плота скоро ништа нема. … Настави са читањем “НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић”

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Настави са читањем “НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића, Па се сети прошлих дана и ових младића, Којима си некад у рана сванућа, Причао на уво где је коме кућа. Тридесет је лета,  прошло као дан, Лагано нас гледаш, питаш се и сам, Зашто нам од бора изгужвана лица, Кад то време уби, … Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ

Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета. Настави са читањем “СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић”

11. Do Velike Ulcinjske Plaze

Kisa ce pasti, skoro Nijedan ostao nije oblak plav I u srcima tako biva, Ko sad sto srecemo tugu A svako sa njom druguje sam Vetar zna to dobro Od nemira samo jedan skriven je kut I u ovom Gradu Ponekads Svi ceznemo za Kucom Hoce li Devojka tuzna naci Put BranislavM

Kisa ce pasti, skoro

Nijedan ostao nije oblak plav

I u srcima tako biva,

Ko sad sto srecemo tugu

A svako sa njom druguje sam

Vetar zna to dobro

Od nemira samo jedan skriven je kut

I u ovom Gradu

Ponekads Svi ceznemo za Kucom

Hoce li Devojka tuzna naci Put

  1. BranislavM

DALJA OD SUNCA ~ milka vukic v.

. Uvek je prastala svima.. Ponajcesce najblizima. Za oziljke urezane … Darovala poklone i cvece, Molila se za njih U crkvi pred ikonama uz svece. . Nije to cuda ucinilo, Nista se nije promenilo… Samo kad tuga zakuca Sjete se nje: “dalje od sunca”… Posle toga sve se nastavlja Nikog vise ona nezanima. . Pogasila je … Настави са читањем “DALJA OD SUNCA ~ milka vukic v.”

.
Uvek je prastala svima..
Ponajcesce najblizima.
Za oziljke urezane …
Darovala poklone i cvece,
Molila se za njih
U crkvi pred ikonama uz svece.
.
Nije to cuda ucinilo,
Nista se nije promenilo…
Samo kad tuga zakuca
Sjete se nje: “dalje od sunca”…
Posle toga sve se nastavlja
Nikog vise ona nezanima.
.
Pogasila je nade i lazne iluzije
Gleda kroz prozorske saluzine…
Mrvice srecu odrzavaju…
Mocnima se svi klanjaju.
Put se uvek rotira…
Negde i zaustavlja.

Песничка сусретања у парку – ПоезијаСРБ – мај 2016

Više slika na Fejbuku У Пионирском парку 27.05.2016. године у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац одржана је традиционална манифестација *ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА*. На мајским сусретањима своју поезију говорили су песници: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Светлана Ђурђевић, Драгојло Јовић, Јована Марковић, Ратко Тодосијевић, Градимир Карајовић, Даница Рајковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић, Стефан Кнежевић, Живота Трифуновић, Хана Тричковић … Настави са читањем “Песничка сусретања у парку – ПоезијаСРБ – мај 2016”

Više slika na Fejbuku
У Пионирском парку 27.05.2016. године у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац одржана је традиционална манифестација *ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА*. На мајским сусретањима своју поезију говорили су песници: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Светлана Ђурђевић, Драгојло Јовић, Јована Марковић, Ратко Тодосијевић, Градимир Карајовић, Даница Рајковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић, Стефан Кнежевић, Живота Трифуновић, Хана Тричковић (6,5 година), Драган Тодосијевић, Саша Милетић, Радомир Марковић и Бата Костадинов ( говорио афоризме)… Програм је водила и осмислила Светлана Ђурђевић  – заменик председника, а за музички тренутак се побринуо Мирослав Мића Живановић – председник прве оснивачке скупштине Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су реализовали Рајна Алексић-Маринковић, Слободан Лазаревић и Влада Прокопенко. У току програма минутом ћутања одата је пошта Велимиру Бати Живојиновићу, Вулету Радмановцу, Николи Николићу и Срби Ђорђевићу. 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ

Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом, нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

Ајд  још ноћас друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима, што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку, за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.

Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други, испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им,  младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара,  сетиће их на боеме.

© Драгојло Јовић

Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.

ОДЛЕТИ СВЕ

Одлети све
И живот
И кад се чини
Да краја нема
Да све је песма
Тек поцрвенела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра

Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души

Одлети све
И живот
Као да га никад
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем
Који кад оде
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече

Све одлети
И пролети
И патња и нада
И срећа и туга
Човек је ту само да страда
За илузију
За цветни врт
Своју оазу у болу окружења
Своју трешњу црвену
Човек је ту свет да мења
За поколења која долазе
На грешке не пазе
И газе све
И живот оних
Којих као да није ни било…

То је тај точак
Који земљу окреће
И разара мозак
Кад стигне пролеће
И видик се засени
Илузијом вечности
У свету пролазном
Чији смо тек гости

© Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем “Песничка сусретања у парку – ПоезијаСРБ – мај 2016”

BOŽURI – Lepa Simić

RUMENE SE BOŽURI                      Na radost pravoslavlja Usnila sam polje božura Zaspale njive u brazdama Tiho hujanje ptica po zelenoj šumi Na pašnjacima belo stado I pune njive kopača Nad levom obalom reke Pećke Bistrice Prosula se svetlost Ikone svetaca zasuzile U snu videh devojčicu Igrala … Настави са читањем “BOŽURI – Lepa Simić”

RUMENE SE BOŽURI
                     Na radost pravoslavlja

Usnila sam polje božura
Zaspale njive u brazdama
Tiho hujanje ptica po zelenoj šumi

Na pašnjacima belo stado
I pune njive kopača

Nad levom obalom reke Pećke Bistrice
Prosula se svetlost
Ikone svetaca zasuzile

U snu videh devojčicu
Igrala se malom barbikom
I pevušila
Oj Kosovo, Kosovo…

Zora je svojim zlaćastim zracima
Odgurnula noć u stranu
Budna oslušnuh vetar kako šeta
Kroz gnezda lastavica

Puštam misli da lete

Lepa Simić

Pesme nedelje maja 2016.-bira Lepa Simic

ГДЕ   МИ   ЈЕ  ДУША –ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ   На међи груде моје, сагнуте главе стојим Чујем шапат утваре Не тражи, више ништа није твоје Питам, која је ово земља? С којe сам ja планете? Чије сам дете? Ко ми је мајка? Станите, ви бедни људи!! Ту ми је колевка! Ту је моја мајка … Настави са читањем “Pesme nedelje maja 2016.-bira Lepa Simic”

ГДЕ   МИ   ЈЕ  ДУША –ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

 

На међи груде моје,

сагнуте главе стојим

Чујем шапат утваре

Не тражи,
више ништа није твоје
Питам,
која је ово земља?
С којe сам ja планете?
Чије сам дете?
Ко ми је мајка?
Станите,
ви бедни људи!!
Ту ми је колевка!
Ту је моја мајка !
Ова брда су њене груди!
Познајем мирис њен!

Немирна душа,
стално ове међе снива!
У безнађу лутам,

у зидине ударам,
Тражим!
Где ми је душа?
Питам вас?
Ви нељуди у Човечјем телу,
што присвојисте земљу,
колевку,
мајку моју.
Где ми је душа…
где ми је душа…

ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ 

DUŠA JE ŽIVOTNA OSOBINA – Milka Vukić

Procvale dugine boje…

Kroz nebeska plavetnila

Pokrila je magla teska….

Ljudska greska!?

.

Zagrmise vjetrovi,

Isplakene kise presusise…

Uznemirise se ptice I mravi…

U nesreci svi su sami.

.

Ipak svanuce….

Svevisnji svetlost poslat ce…

Ozivjet ce sve iznova….

Nada je u dzepu strpljiva.

.

Smirena ljubav je trajna…

Andjeoska krila neslomljiva,

Blagoslov sve obnavlja…

Dusa se na duse oslanja.

.

Dusa zivot radja I uzdize

kroz oblake zivotne promaje….

Dusa je zivotna osovina

Vjerom I duhom rotirana.

 

НЕ МАРИ ЗА МЕНЕ – Кристина Анђелковић

Не мари за мене,пусти самотњака.
Зар волети можеш његове тишине?
Не гледај у очи потмулог чудака,
његово је срце ковчег пун прашине.

Не мари за мене,зашто би да трунеш?
Пустињак је варан самовању вазда.
Кораке му неме пратити не умеш,
нит’ слушати песме што од муке сазда.

Не мари за мене,нашто ће ти беда?
Зар да ходаш са мном ка литици смрти?
Осећања своја самотњак ти не да.
Не мари за мене,траг љубави утри.

Не отварај ковчег прашњави и стари.
Остави ме саму,за мене не мари.
K.A

 

ДИШЕМ – Невена Милићевић

Некад кратко, искидано,

некад дубоко,

смислено…

Дишем и кад мислим да не дишем.

Чини ми се понекад

да знам смисао,

не знам да ли си некада

тако удисао?

Јасно, с циљем,

као да гледаш свет из ваздуха.

Некад дишем на силу.

И моји удаси су тада јачи.

Као роб, кога господар тлачи,

ја тад дишем пркосно.

Тако дишем кад заборавим

да удасима миришем читав свет.

И сетим се да смисао никад није изузет

ако га ја не умем спознати.

Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић У воду је пустила корене па шикља ка зову звезда под кором му све више мене и моје крви топла најезда упорно пузим уз стабло глатко повратка нема ни кад се склизне знам ко роса живећу кратко кад ме при врху сунце лизне шире се руке у гране чворне да … Настави са читањем “Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic”

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

Драгољуб Дади Миладиновић

Верујем у јуче –  Зоран Христов

Mој град, знате,
има железничку станицу.
То је место где све стиже на време.
Осим возова!
Што је, чак, и добра ствар
јер, можда тако ухватимо последњи,
ако, уопште, наиђе.
Хтео сам, данас,
да купим карту за боље сутра.

Дођите, јуче,
рече ми љубазна благајница.
Данас су, код нас, избори
па ће то, ваше, сутра да закасни
као што, по устаљеном реду вожње,
касни и брзи из Солуна за Љубљану.
По возном реду
са наше станице
данас крећу обећања
за њима путују лажне наде
а испраћају их
аплаузи одушевљења.
За пар година овде ће стићи
воз изневерених очекивања
кога ће дочекати
одушевљене гомиле празних душа
програмски убеђене да баш то
што долази треба да сачекају
и бурно поздраве.
Уколико вам одговара
неки од полазака,
резервишите место на време.
Сви би да ускоче у неки
од понуђених вагона
а ту су, примећујете, и избеглице.
Кажу да, од демократије
беже у крило демократији.
Захвалио сам се на љубазности
и кренуо у јуче звиждећи
Oh, I believe in yesterday
Битлсе, ипак, нико не може да замени.
Зоран Христов

 

КОЛИКО МУКА – Љубодраг Обрадовић

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
Љубодраг Обрадовић

OČIGLEDNO – Radomir Todorovic

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u školi prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete… puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, još nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj…
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.