У Пионирском парку 27.05.2016. године у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац одржана је традиционална манифестација *ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА*. На мајским сусретањима своју поезију говорили су песници: Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Светлана Ђурђевић, Драгојло Јовић, Јована Марковић, Ратко Тодосијевић, Градимир Карајовић, Даница Рајковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић, Стефан Кнежевић, Живота Трифуновић, Хана Тричковић (6,5 година), Драган Тодосијевић, Саша Милетић, Радомир Марковић и Бата Костадинов ( говорио афоризме)… Програм је водила и осмислила Светлана Ђурђевић – заменик председника, а за музички тренутак се побринуо Мирослав Мића Живановић – председник прве оснивачке скупштине Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ
Хеј крчмару стари, ајд донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.
Тридесет је лета, прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.
Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.
Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом, нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.
Ајд још ноћас друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима, што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку, за боеме нема среће.
Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.
Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други, испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им, младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара, сетиће их на боеме.
© Драгојло Јовић
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.
ОДЛЕТИ СВЕ
Одлети све
И живот
И кад се чини
Да краја нема
Да све је песма
Тек поцрвенела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра
Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души
Одлети све
И живот
Као да га никад
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем
Који кад оде
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече
Све одлети
И пролети
И патња и нада
И срећа и туга
Човек је ту само да страда
За илузију
За цветни врт
Своју оазу у болу окружења
Своју трешњу црвену
Човек је ту свет да мења
За поколења која долазе
На грешке не пазе
И газе све
И живот оних
Којих као да није ни било…
То је тај точак
Који земљу окреће
И разара мозак
Кад стигне пролеће
И видик се засени
Илузијом вечности
У свету пролазном
Чији смо тек гости
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “Песничка сусретања у парку – ПоезијаСРБ – мај 2016”
