УТОПИЈА…………Миладиновић Сандра Мајра

УТОПИЈА Када се родих, настаде ТИ… Када роди се, настадох ЈА… Од тада јутра робују, свим нашим будућим данима… И све се птице селице, спремају препуне надања, све се даљине склањају, преклињу наша страдања…. А, трепавице нам помаљају, ко’ зраци иза облака, ал’ као да душе решише, да буду стратиште одлука… И убијамо понекада Себе … Настави са читањем “УТОПИЈА…………Миладиновић Сандра Мајра”

13495096_10209058388484154_1304709849112532470_n

УТОПИЈА

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Од тада јутра робују,
свим нашим будућим данима…

И све се птице селице,
спремају препуне надања,
све се даљине склањају,
преклињу наша страдања….

А, трепавице нам помаљају,
ко’ зраци иза облака,
ал’ као да душе решише,
да буду стратиште одлука…

И убијамо понекада
Себе и Tебе и Мене скупа,
па нестајемо заједно
вуче нас иста свемирка рупа…

И грлимо се заједно,
и љубимо на истој стази,
са истим српом жањемо,
у исто време живот нас гази…

Претерујемо сувише,
сањамо ожиљке где смо се секли,
страдамо па се сетимо,
како смо будзашто о грех се пекли..

Полако нестајемо нас двоје,
две сродне душе што се кроје,
одавно ћутимо што нисмо рекли,
а ништа тиме нисмо стекли…

За трен губимо слике наде,
за час сањиве боре нам ничу,
пали смо давно сред променаде,
али свако прича још своју причу..

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Oд тада још срца нам страдају….
Дал’ душе су сродне утопија?!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ОЧИ МОЈЕ БАКЕ…….Миладиновић Сандра Мајра

ОЧИ МОЈЕ БАКЕ На доксату старе куће, седи сама и шапуће, док дрхтаве руке ломи, на челу јој звезда гори… Постала је давно мати, а сада је старост гања, давно једном зарекла се, пред Богом се само клања! Бог јој завет услишао, ко’ тврђаву душу доби, тиха као монахиња, неда живот да је дроби! И … Настави са читањем “ОЧИ МОЈЕ БАКЕ…….Миладиновић Сандра Мајра”

13495096_10209058388484154_1304709849112532470_n

ОЧИ МОЈЕ БАКЕ

На доксату старе куће,
седи сама и шапуће,
док дрхтаве руке ломи,
на челу јој звезда гори…

Постала је давно мати,
а сада је старост гања,
давно једном зарекла се,
пред Богом се само клања!

Бог јој завет услишао,
ко’ тврђаву душу доби,
тиха као монахиња,
неда живот да је дроби!

И кад оста сама мати,
и кад кућа поста мала,
чврсто уже стеже она,
храброст јој је име дала…

Соколићи полетеше,
све јој мање речи чују
кад загрме, паде лелек,
са јутром се надмудрују…

Али ова брижна мати,
зна да младост лудост значи,
па расплиће плетенице,
и дрхтаву браду глади…

Учи живот, варалица,
док окреће витло своје,
као пређа њених руку,
свако зденац дотакло је!

Бело рекло на грудима,
шамија јој око лица,
док размишља та старина,
душа јој је попут птица…

И ја тако ових дана,
док ме прати прича њена,
присетих се седих власи,
оних бора, ко’ ордења!

Ове муке које мучим
то су исте…. мога рода,
сви ожиљци моје баке,
истог су генетског кода!

Овај камен где застадох,
постаде ми зрно песка,
њене очи свуд ме прате,
ко’ светиње старе фреска!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Посвећено мојој прабаки Вукени Крпић која ми много недостаје
и која је за живота оставила велики утицај на моју личност.

ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!…………………Миладиновић Сандра Мајра

ХЕЈ, ЖИВОТЕ….! Ти имаш укус пролећне кише, кад све што дише почне да цвета, ти шапћеш лепше, корачаш тише, за тебе нема скровитог места… На један мах постајеш ветар, а већ следећег знани си тајац, за тебе нема препреке света, нити карике најјачег ланца… Сујету давно сломио си, на хоризонту измами облак, за све што … Настави са читањем “ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!…………………Миладиновић Сандра Мајра”

13495096_10209058388484154_1304709849112532470_n

ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!

Ти имаш укус пролећне кише,
кад све што дише почне да цвета,
ти шапћеш лепше, корачаш тише,
за тебе нема скровитог места…

На један мах постајеш ветар,
а већ следећег знани си тајац,
за тебе нема препреке света,
нити карике најјачег ланца…

Сујету давно сломио си,
на хоризонту измами облак,
за све што иштеш … победио си,
постаде сладак и пелин горак…

Нисмо се срели већ тако дуго,
знам ,са лептирима јуриш беспућа,
али обојио си цео мој свемир,
и она ноћна поља горућа…

Смири се, застани бар још једном,
нека осете све младе гране,
нек’ опет ливаде замиришу,
кад твоје јутро поново сване!

Хтела бих да попричамо сами,
на истом пропланку где сретох те,
тад’ имао си више времена….
Сувише рано заборављаш ме!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

(O)PORUKA- Nena Miljanović

  Ja Nestvarna Podeljena na život i poetski san o njemu U želji da utešim stradalnike stvarnosti Sastavljam stihovan amanet Neka se otvori Za zatvorene u živote iz kojih se ne može Samo za ne(o)venčane heroje Što ležu u puste perine I žive od paperja sna o onom kog vole A osviću u dane bez … Настави са читањем “(O)PORUKA- Nena Miljanović”

 

Ja
Nestvarna
Podeljena na život i poetski san o njemu
U želji da utešim stradalnike stvarnosti
Sastavljam stihovan amanet
Neka se otvori
Za zatvorene u živote iz kojih se ne može
Samo za ne(o)venčane heroje
Što ležu u puste perine
I žive od paperja sna o onom kog vole
A osviću u dane bez pola sebe
Razdvojenima
Koje je ostavilo sve sem vere jednog u drugo
I vole se bez uslova i kraja
Vernicima ljubavi
Ostavljam (o)poruku mojih pesama
Da je plač ljubavi njena najveća pesma

Njima
Zaveštavam lavandna polja snova za postelje
I mojih pesama gorke lovore
Za vence pobednika bez pobede
Pod sedmim nebom
Kog se nisu domogli
A smogli su snagu da se ne ugase
Pod suncem
Koje im nije rodilo ni jedan zajednički dan
U amanet
Ostavljam poeme o sebi
I po pero iz krila orla i repa kukavice
Uz poruku
Ljubav je ptica u srcu
Što peva o nekome velika
Ili kuka nad sobom sićušna
Pevam
Ne tugujte
Ja ću za sve nas

copyrgiht © Nena Miljanović

POŽELEH – Milovan Petrović

Poželeh dodir ti ruke da isti osećaj traje kad telom toplina krene kad skriti ne mogu drhtaje. Poželeh pogled ti strasni očiju tvojih sneni buru što stvore u trenu vatru zapale u meni. Poželeh trenutke sreće sa tobom deliti samo i da se vrate dani za koje mi samo znamo. Poželeh da zaborav nosi osećaj … Настави са читањем “POŽELEH – Milovan Petrović”

Relaterad bild

Poželeh dodir ti ruke
da isti osećaj traje
kad telom toplina krene
kad skriti ne mogu drhtaje.

Poželeh pogled ti strasni
očiju tvojih sneni
buru što stvore u trenu
vatru zapale u meni.

Poželeh trenutke sreće
sa tobom deliti samo
i da se vrate dani
za koje mi samo znamo.

Poželeh da zaborav nosi
osećaj od onog dana
kad suza skliznu ti niz lice
kad ode uplakana.

Poželeh… eh željo moja
i ti si tužna i sama
nestaše sve bure naše
ostaše vatre bez plama.

Poželeh plamičak jedan
na kratko da nam se vrati
vremena prošlo je mnogo
sada se broje sati.

Milovan Petrović
gmail;
milovpetrovic@gmail.com

“JUCER” ZA SUTRA ~ milka vukic v.

“JUCER” ZA SUTRA~ milka vukic v. . Dok te jastuk greje Slika  njezno gleda…. Secanja putuju koritom vremena… Gladna i zedna su sebi prepustena. . Slazes li se sa sobom U izmaglici zelene tisane… Vjetar je grcevito reze….. U tugu pakovane suze odlaze. . Nesnosna bol cesto nespava… – nista te ona nije trazila…- Nezaboravljas … Настави са читањем ““JUCER” ZA SUTRA ~ milka vukic v.”

“JUCER” ZA SUTRA~ milka vukic v.
.
Dok te jastuk greje
Slika  njezno gleda….
Secanja putuju koritom vremena…
Gladna i zedna su sebi prepustena.
.
Slazes li se sa sobom
U izmaglici zelene tisane…
Vjetar je grcevito reze…..
U tugu pakovane suze odlaze.
.
Nesnosna bol cesto nespava…
– nista te ona nije trazila…-
Nezaboravljas rijec koja je dokazana…
Ljubav je dokazom krunisala…
.
Milujes li muk usamljenih casova,
Samnica je dusu zamotama…
Jutrn ja rosa proslost rasprostire….
“Jucer” za sutra- kasno je.

Света Петка – Ивана Зајић

Сваког се јутра уз тебе будим, Вечери сваке слику ти љубим, Ево овако је на груди стегнем, Тамо под јастук где мирно легнем. А јутро када осване рано, Протрљам очи и раздрагано Ево ме, спремна напоље хитам, Тамо где трава расте прошетам, Клањам се теби, молим наглас, Ако ме чујеш, нађи ми спас.

Сваког се јутра уз тебе будим,
Вечери сваке слику ти љубим,
Ево овако је на груди стегнем,
Тамо под јастук где мирно легнем.
А јутро када осване рано,
Протрљам очи и раздрагано
Ево ме, спремна напоље хитам,
Тамо где трава расте прошетам,
Клањам се теби, молим наглас,
Ако ме чујеш, нађи ми спас.

Око – Невена Милићевић

Зеница, мрежњача, жута мрља… Читав склоп ту се котрља, а све казује око.   У њему је лепота другог, у њему је дубина себе, у њему је прозор скривеног.   Надасве је посебно то чуло вида, кадро да замке разара и скида.   И опет склоно да разиграним бојама камуфлира свет!

Зеница, мрежњача,

жута мрља…

Читав склоп ту се котрља,

а све казује око.

 

У њему је лепота

другог,

у њему је дубина

себе,

у њему је прозор

скривеног.

 

Надасве је посебно

то чуло вида,

кадро да замке

разара и скида.

 

И опет склоно

да разиграним бојама

камуфлира свет!

Tajna – Nenad Đekić

Sanjaću noćas slatke snove, koji se spretno mešaju s javom. Ta slatka tajna mi nemir nosi pa je govorim nebu plavom.   Govorim nebu kako je glupo, da sunce je jedno, silno greši. Ta sjajna zvezda začas izbledi kada se ona, samo nasmeši.   Nekad se vetar sa mnom poigra u vazduh kad vine čuperak plavi, … Настави са читањем “Tajna – Nenad Đekić”

Sanjaću noćas slatke snove,

koji se spretno mešaju s javom.

Ta slatka tajna mi nemir nosi

pa je govorim nebu plavom.

 

Govorim nebu kako je glupo,

da sunce je jedno, silno greši.

Ta sjajna zvezda začas izbledi

kada se ona, samo nasmeši.

 

Nekad se vetar sa mnom poigra

u vazduh kad vine čuperak plavi,

tad leptir mali u meni  zaigra

dečaka blesavog, od mene pravi.

 

Budan bih bdio kraj nje dok spava,

sa zorom pratio sve letnje noći,

da snenu je gledam,dok nežno se budi

i otvara divne kestenjaste oči.

 

Tajnu će sada čuvati nebo,

nek je zakjuča, ta noćna tama,

sve dok ne doznam da l’ ima nekog

il’ je još uvek, lepa a sama.

CARSKI REZ – Nena Miljanović

Preseći ću ovo Kad krenem Tamo kud se ide bez ičega I sve stečeno se ostavlja Ostaviću svoj bol Na granici Gde je poslednja živa misao na mrtvoj straži U poslednjem sevu svesti Prokijumčariću samo ljubav (ne pesme o njoj) U kapi mastila za moje miropomazanje Da nađem mir Konačno Prestaću da pišem Poslednjim potezom … Настави са читањем “CARSKI REZ – Nena Miljanović”

Preseći ću ovo
Kad krenem
Tamo kud se ide bez ičega
I sve stečeno se ostavlja
Ostaviću svoj bol
Na granici
Gde je poslednja živa misao na mrtvoj straži
U poslednjem sevu svesti
Prokijumčariću samo ljubav
(ne pesme o njoj)
U kapi mastila za moje miropomazanje
Da nađem mir
Konačno
Prestaću da pišem

Poslednjim potezom pera
Upisaću te u poslednju želju
Da se ispuniš najtužnijoj
Udovoj od rođenja
Onoj kojoj je ljubav umrla
Pre nego se ona sama rodila
Samoj
I sa tobom i bez tebe ovde
Tamo
Neka (mi) budeš ženik živoj ženi
Ako se još jednom rodim
Nek nisam pesnikinja
Ako budemo
Nek nismo ovo što smo
Mrtvo slovo o ljubavi
I prazna slava pesnikinji

copyrgiht © Nena Miljanović