NE KRIVIMO LOŠA VREMENA ~ milka vukic v.

” ljubav za Ljubav” . Planirali smo istu večeru, Podporu životu gradili…… Kleli se ljubavlju probuđenom… Nadom sreće uzletali, noći skraćivali. . Mogli smo mnogo, više od više… Hirovitim rekama korita mjenjati, S ciganima pjesme komponirati Brojiti paučine iznad provalije. . Ne krivimo ta loša vremena Pregršt tog neuspijeha i skandala … Spalismo ledom nabujale … Настави са читањем “NE KRIVIMO LOŠA VREMENA ~ milka vukic v.”

” ljubav za Ljubav”
.
Planirali smo istu večeru,
Podporu životu gradili……
Kleli se ljubavlju probuđenom…
Nadom sreće uzletali, noći skraćivali.
.
Mogli smo mnogo, više od više…
Hirovitim rekama korita mjenjati,
S ciganima pjesme komponirati
Brojiti paučine iznad provalije.
.
Ne krivimo ta loša vremena
Pregršt tog neuspijeha i skandala …
Spalismo ledom nabujale nutrine
Pustinjski izvori iza nas su proplakali.

ETIDA -Nena Miljanović

pesnikinjo moja ostavi se pera ti ne znaš da pevaš samo se rasipaš rečima bez sroka gde ti je umeće da barokne rime u sonete nižeš o raskoši tela na krznu kraj kamina o bisernoj suzi ispod snenog kapka i srcu što jeca uzvišenim bolom to je poezija ti ne znaš da voliš sva ta … Настави са читањем “ETIDA -Nena Miljanović”

pesnikinjo moja
ostavi se pera
ti ne znaš da pevaš
samo se rasipaš rečima bez sroka
gde ti je umeće
da barokne rime u sonete nižeš
o raskoši tela na krznu kraj kamina
o bisernoj suzi ispod snenog kapka
i srcu što jeca uzvišenim bolom
to je poezija
ti ne znaš da voliš
sva ta proza prosta o kojoj ti pišeš
zar je o ljubavi
zar su za poeme
te obične reči iz ćutljivog grla
kad mu korak čuješ pred vratima doma
težak i umoran
i samo ste oči bez suvišnih reči
i zar je to ljubav
kada slomljen klone u postelju tvoju
lice ti dodirne i kosu poljubi
pa sve do u svanuće
rame ti njegovo gnezdo i uzglavlje
disanje mu slušaš
i srce ti kuca od ptičijeg tiše
da ga ne probudiš
šćućurena u stih koji se ne piše
već sam sebe peva niko da ne čuje
molitvu životu
samo da pre njega prestaneš da dišeš
copyright © Nena Miljanović
29.06.2016.

URBANA PESMA – Milovan Petrović

  Pospane ulice, umorni perači; “Noć je baš bila duga” I beskućnik jedan što besciljno luta na licu život i tuga. Nekad je tako srećan bio imao svoj mali dom, a sada usamljen ulicom luta živi u svetu svom. Niko mu više ne želi prići bar to je priča stara bezkućnik kažu i propalica a … Настави са читањем “URBANA PESMA – Milovan Petrović”

 

Relaterad bild

Pospane ulice, umorni perači;
“Noć je baš bila duga”
I beskućnik jedan što besciljno luta
na licu život i tuga.

Nekad je tako srećan bio
imao svoj mali dom,
a sada usamljen ulicom luta
živi u svetu svom.

Niko mu više ne želi prići
bar to je priča stara
bezkućnik kažu i propalica
a izgled samo vara.

Ne tako davno podiže kredit
sledio snove je svoje
gradiće kuću malu malenu
samo za njih dvoje.

Devojka njegova mlada i lepa
mnogi bi za nju sve dali
svakoga jutra prolazi baš tu
jer radi u pekari.

Bankar mu reče da renta je mala
i da je imao sreću
da bi u drugim bankama dobio
samo kamatu veću.

Lažu bankari kao i uvek
đavolja to je fela
kad kamata počne naglo da raste
tad kažu; “…ma ko ih tera”.

I tako bankar uze mu kuću
nemade kredit da vrati
zatim se desi nešto još gore
želite i to znati?

Prolazi bankar ulicom često
u novom Jaguaru
i tako u njoj poseti po nekad
malu pekaru staru.

Pogleda bankar kasirku mladu
“Moram je imati za sebe
ja jesam zaista ružan i star
al’ moja kola vrede”.

Ne Prođe dugo i mlada “dama”
posta bankaru žena
a naš beskućnik ulicom luta
kažu da sreće nema.

Često i sada ulicom prođe
mislite zbog mirisa hleba!?
Pekara njega na ljubav seća
ljubavi malo mu treba.

Milovan Petrović

OSTAVLJAM TI PESMU – Milovan Petrović

Ostavljam ti pesmu srcem napisanu na belom papiru svakom našem danu. Ostavljam ti u njoj mladost, naše snove a ja moram ići jer daljina zove. Ova će ti pesma znam uvek pomoći kad’ posumljaš da ti više neću doćii. Kad ti crne noći postanu preduge kad poželiš nestati zbog bola i tuge. Tad znaj da … Настави са читањем “OSTAVLJAM TI PESMU – Milovan Petrović”

Relaterad bild

Ostavljam ti pesmu srcem napisanu
na belom papiru svakom našem danu.
Ostavljam ti u njoj mladost, naše snove
a ja moram ići jer daljina zove.

Ova će ti pesma znam uvek pomoći
kad’ posumljaš da ti više neću doćii.
Kad ti crne noći postanu preduge
kad poželiš nestati zbog bola i tuge.

Tad znaj da te volim, da si ljubav moja
da me u snu miluje samo ruka tvoja.
Da sam stalno tužan, da za tobom patim
da živim za dan, kad ću da se vratim.

I znaj da mi ova daljina ne prija
jedino si sunce što za mene sija.
Zraci tućeg sunca, ogrejat’ me neće
u tvojim je ljubav, obećanje sreće.

Milovan Petrović

О ВИДОВДАНУ -Срећко Симић

  О ВИДОВДАНУ   Данас небо тражи своје огледало и глава из легла божурова свој врат и своје тело и удове што без очију бауљају земљом страдијом. Данас се Грачаница на Газиместану круни и нариче и беседи и кличе и виче народу и богу да је оживе да јој ореол свети сачувају, како умеју и … Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ -Срећко Симић”

 

О ВИДОВДАНУ

 

Данас небо тражи своје огледало

и глава из легла божурова

свој врат

и своје тело

и удове

што без очију

бауљају земљом страдијом.

Данас се Грачаница

на Газиместану круни и нариче

и беседи

и кличе

и виче народу и богу

да је оживе

да јој ореол свети сачувају, како умеју и како могу.

Данас се и ја

несрећан осврћем

и своју сенку огрћем

плаштом сна

који ће ме сачувати од зла

кроз векове векова.

Амин.

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ – Срећко Симић

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ Још увек у моја свитања Кад жита у песми свитаца зрију Витезови копља и заставе крсте и изнова, и изнова косовски бој бију. Још се у поноћ док звезде сјаје И јабланова ред се крај реке руши У несаници мисао свевишњем предаје И моли покорно за мир у души. Још ми у … Настави са читањем “У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ – Срећко Симић”

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ
Још увек у моја свитања
Кад жита у песми свитаца зрију
Витезови копља и заставе крсте
и изнова, и изнова косовски бој бију.

Још се у поноћ док звезде сјаје
И јабланова ред се крај реке руши
У несаници мисао свевишњем предаје
И моли покорно за мир у души.

Још ми у сну гаврани врани
Јуначке руке предака приносе
А ја заборавио како се плаче
Док мирис зла ветрови доносе

С јутра у поља росна божурови газе
и теку кроз врбаке Лаб и Ситница
а ја не знам пут где је, а где су стазе
којима дом ће у мени наћи скитница.

У подне док трепте детињства пејсажи
кроз сећање што ми осмех искрада
Опет ми душа јунаштво предака тражи
и опет ми срце крвари и страда.

Не чујем више црквена звона
и стада под храстом не гледам више
То што из даљине ветрови доносе
само ми из груди надање брише.

КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић

КОСОВКА ДЕВОЈКА И кад си о Среду Русу Русу косу у младој ражи чешљала Ниси знала Да ћеш већ са заласком сунца стасати И још си мање знала Да ћеш на стратишту Рањеног јунака оживети Да српску рађаш децу Да поље Косово Не остане јалово. Не сањаш булке божура Нo коље Низ које са српских … Настави са читањем “КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић”

КОСОВКА ДЕВОЈКА
И кад си о Среду Русу
Русу косу у младој ражи чешљала
Ниси знала
Да ћеш већ са заласком сунца стасати
И још си мање знала
Да ћеш на стратишту
Рањеног јунака оживети
Да српску рађаш децу
Да поље Косово
Не остане јалово.
Не сањаш булке божура
Нo коље
Низ које са српских глава
Крв жедну земљу натапа.
Низ поље неће нићи трава
Но опет булке божура
И опет коље,
и опет божури…..
Не жури
Срце у тузи
Пусти души и оку да сузи
Пусти векове да скину окове
Сањај
Лети високо у недострел
Над стадом
Над бреговима храстова и ива
Србија је са тобом твоја
Србија је са тобом жива

КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ………… Миладиновић Сандра Мајра

КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ Kад би небо пратило ме, на тренутак схватило ме, схватила бих и ја себе, и стратиште што ме гребе.. На моменат насред поља, где заносна жита зрију, учини се да облаци, опет нову тајну крију… Ко двориви Атлантиде, сијају ми издалека, капије јој отворене, пружа ми се здела лека… Осетих … Настави са читањем “КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ………… Миладиновић Сандра Мајра”

13495096_10209058388484154_1304709849112532470_n

КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ

Kад би небо пратило ме,
на тренутак схватило ме,
схватила бих и ја себе,
и стратиште што ме гребе..

На моменат насред поља,
где заносна жита зрију,
учини се да облаци,
опет нову тајну крију…

Ко двориви Атлантиде,
сијају ми издалека,
капије јој отворене,
пружа ми се здела лека…

Осетих рез посред шаке,
за трен збацих бреме туге,
понео ме прах живота
ево њему верне слуге…

Шта сам, ко сам,
дал’ сам талас, или ветар,
тиха река,
пространство што заборавља
где крај је ил’ свитак света?

Дал’ сам срна плаха, нежна,
ил’ лавица сред саване?
Оте ми се уздах дубок,
ето мени тешке ране!

Замириса откос траве,
понесе га хитра река,
низ Мораву до Дунава,
оде с’ њим и моја сета!

Зачудих се омамљена
ко’ путељци што се љубе,
дал’ је небо схватило ме
и дал’ схвата друге људе?!

А оно ми одговори,
кишом коју ведром просу,
низ косу се капи нижу,
бисером ми посу кожу!

Ти си жена, ти си мати,
ти си мост што спаја стране,
ти си благост лековита
блажи душу, видај ране!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Лазарица – Ивана Зајић

Недељом у порту одлазим, Где души мира налазим. На клупу седам често, На омиљено место.   Друштво ми праве птице, Верне другарице, И једна скулптура стара У лику кнеза Лазара.   А када звоно зачујем, Са клупе своје устајем, У цркву тада одлазим За зравље да се помолим.

Недељом у порту одлазим,

Где души мира налазим.

На клупу седам често,

На омиљено место.

 

Друштво ми праве птице,

Верне другарице,

И једна скулптура стара

У лику кнеза Лазара.

 

А када звоно зачујем,

Са клупе своје устајем,

У цркву тада одлазим

За зравље да се помолим.

ТАЈНА ЛИПЕ……. Миладиновић Сандра Мајра

ТАЈНА ЛИПЕ У крошњи моје липе, зари још твој лик, и њен си миомирис, као мој најлепши стих… Са цвећем њеним се слажеш, сокове њене пробаш, шумиш са врелом лишћа, али шапатом се одаш… Дамари њени не слуте, када јој дотакнем кору, да ослушкујем твоју ћутњу, наслућујем твоју вољу… И у врх јој стаблa гледам, … Настави са читањем “ТАЈНА ЛИПЕ……. Миладиновић Сандра Мајра”

13495096_10209058388484154_1304709849112532470_n

ТАЈНА ЛИПЕ

У крошњи моје липе,
зари још твој лик,
и њен си миомирис,
као мој најлепши стих…

Са цвећем њеним се слажеш,
сокове њене пробаш,
шумиш са врелом лишћа,
али шапатом се одаш…

Дамари њени не слуте,
када јој дотакнем кору,
да ослушкујем твоју ћутњу,
наслућујем твоју вољу…

И у врх јој стаблa гледам,
који се с’ небом спаја,
док рој се пчела чује,
душа ти немирно спава…

Понекада тако си далек,
наслућујем у зору,
видим по гранама њеним,
што збијају се у гору…

Сувишно постаје све то,
и липа заједно са нама,
Зашто ти очи језде,
ко’ да су Кумова слама?

Деси се да ми је блиска,
ко’ да је најближи род,
од речи настаје ниска,
од снова постаје брод…

Допловићу ти једном,
где год да вино пијеш,
времена увек има,
љубави битке кад бијеш!

Замирисаћу на тебе,
после часова дугих,
липа ће бити сведок,
како се искрено љуби!

Усидрићу се баш тамо,
где јој је корење….
Схватићеш једном зашто
волим сањарење!

(с) Миладиновић Сандра Мајра