ŽUBOR NOĆNIH VODA – Mirko Popović

  Čuješ li, sestro Sve što jesmo uvijek smo Samo priučeni Od krhkosti naše Sve je stamenije A nešto ispisuje u nama Da je kroz nas protrčao život Kao da ne čuje kako Za riječima čeznemo Kao da ne čuje vode što noćas Strašnom govorljivošću grme Nitko ne urliče, to se glasaju puti To se … Настави са читањем “ŽUBOR NOĆNIH VODA – Mirko Popović”

 

Čuješ li, sestro
Sve što jesmo uvijek smo
Samo priučeni
Od krhkosti naše
Sve je stamenije

A nešto ispisuje u nama
Da je kroz nas protrčao život
Kao da ne čuje kako
Za riječima čeznemo
Kao da ne čuje vode što noćas
Strašnom govorljivošću grme

Nitko ne urliče, to se glasaju puti
To se u nama, brate, trijezne
Umorni putnici
U vodama koje ne razumijemo

Ali, sestro, zašto s nemirom
Umjesto sa snom
Galopiraju rijeke
Kao da se vraćaju svojim izvorima
Kao da kosti zemlje pucaju
I s kovitlacem zvjezdanim umirem

Ne umireš, brate (kamo ćeš
Ne otvaraj prozore), ne možeš
Osmisliti opsjenu iako
Strukturi harmonije ne izmiče
Ona je neisplakan zaborav, cvijet
Koji nitko ne može ubrati
Koji nas na ušću čeka

ELEGIJA – Mirko Popović

ELEGIJA Doticati Kromatično krilo lovora Tražiti otiske na mahovini Sunčanim kistom isprane fosile Ostarjela brda Pod kojima si me čekala Snivati Vreteno djevojačko Ekstazu u kojoj se prvi put Usna postidjela kao rumeni Val oplodnje Stajati Pod krovištima, pod toplim Kišnim kapima i gledati kako se Još pali svijeća u prozoru Iza kojeg si se … Настави са читањем “ELEGIJA – Mirko Popović”

ELEGIJA

Doticati
Kromatično krilo lovora
Tražiti otiske na mahovini
Sunčanim kistom isprane fosile
Ostarjela brda
Pod kojima si me čekala

Snivati
Vreteno djevojačko
Ekstazu u kojoj se prvi put
Usna postidjela kao rumeni
Val oplodnje

Stajati
Pod krovištima, pod toplim
Kišnim kapima i gledati kako se
Još pali svijeća u prozoru
Iza kojeg si se
Nadala

Pitati
Tko si ti
Na mom praznom dlanu

© Mirko Popović

 

Mirko POPOVIĆ, rođen 1944. godine u Slivnu (Metković), Republika Hrvatska. Od šezdesetih godina prošloga stoljeća živim u Sarajevu. Radio sam u državnim organima Bosne i Hercegovine do penzije. Od srednjoškolskih dana pišem poeziju, a poslije studija javljao sam se s prozom i poezijom u velikom broju književnih časopisa i revija u Jugoslaviji, a potom u BiH i Hrvatskoj, te na Radio-Sarajevu i na Radio-kometi u Republici Srpskoj. Objavio sam dvije knjige, Tamno sunce (proza) u izdanju IK Svjetlost, Sarajevo 1999. i Berba rose (poezija) u izdanju IK Svjetlo riječi 2001, Sarajevo. Dobitnik sam nagrade za književnost „Dubravko Horvatić” (2. mjesto za prozu) 2011. godine u Zagrebu.

 

КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече

У дому цркве Светог Прокопија у Јасици је 10.03.2017. године одржано књижевно вече у организацији КК Богољуб из Јасике. Пре књижевне вечери песници су присуствовали служби у самој цркви. Своје стихове, афоризме или приче говорили су: Протојереј Иван Милановић, Никола Стојановић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Зорица … Настави са читањем “КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече”


У дому цркве Светог Прокопија у Јасици је 10.03.2017. године одржано књижевно вече у организацији КК Богољуб из Јасике. Пре књижевне вечери песници су присуствовали служби у самој цркви. Своје стихове, афоризме или приче говорили су: Протојереј Иван Милановић, Никола Стојановић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић и Живојин Михајловић Киста. За музички тренутак побринула се на виолини Јелена Милановић – ученик IV разреда ниже музичке школе Стеван Христић из Крушевца. Овој књижевној вечери коју су осмислили и организовали Протојереј Иван Милановић и Никола Стојановић присуствовали су и бројни чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. 

Настави са читањем “КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече”

SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА Док минулим добом у мислима скитам и листам сећања која ми се роје, са болном се чежњом носталгично питам, куд се деде село из младости моје.  Давно већ од долме куће не постоје, дрвено корито где се беба брчка, нема оџаклије, у црепуљи проје, ни земљаног лонца где се купус крчка.  Опустела поља, … Настави са читањем “SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski”


СЕОСКА ЕЛЕГИЈА

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.

 Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.

 Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.

 Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида  од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

© Драгиша Павловић Расински

 

NIJE TI VAŽNO – Sanja Petrović

    Nije ti važno Nije ti važno kojim se jadima pokrivam I kojim osmesima otkrivam. Nije ti važno da li su mi sede Nagrnule snažno I da li se neka bora Baš zbog tebe istične jasno. Nije ti važno. Ne spaja nas više Ovo nebo nepregledno Ni prekrajani oblaci, Ni vetrovi kroćeni. Ne spaja … Настави са читањем “NIJE TI VAŽNO – Sanja Petrović”

 

 

Nije ti važno

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam
I kojim osmesima otkrivam.
Nije ti važno da li su mi sede
Nagrnule snažno
I da li se neka bora
Baš zbog tebe istične jasno.
Nije ti važno.

Ne spaja nas više
Ovo nebo nepregledno
Ni prekrajani oblaci,
Ni vetrovi kroćeni.
Ne spaja nas više
Ples sunčevog pulsa
Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.
Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje
Izmaglicom obmotano
U svitanje.

© Sanja Petrović

 

GRAM SREĆE – Aleksandra Luthander

GRAM SREĆE Senki Ova knjiga je blindirani autokorice zaustavljuju metkeunutra se sliva med i mlekonagrada za kopanje zrnce platine iz tone mukau ruci gram sreće © Aleksandra Luthander Stockholm, 4. marta 2017.    

GRAM SREĆE

Senki


Ova knjiga je blindirani auto

korice zaustavljuju metke

unutra se sliva med i mleko

nagrada za kopanje

zrnce platine iz tone muka

u ruci gram sreće

© Aleksandra Luthander


Stockholm, 4. marta 2017.

 


 

#3 Stih

Nista ne moram siliti,jer dodje sve na svoje.Dotle treba se smiriti,delom reci nek se gone.Nikad Boga kriviti kad izbori nas slome.Ljubavi se protiviti,kad se opsesije rode.

Nista ne moram siliti,jer dodje sve na svoje.Dotle treba se smiriti,delom reci nek se gone.Nikad Boga kriviti kad izbori nas slome.Ljubavi se protiviti,kad se opsesije rode.

Рајица Драгићевић: “ИТАИПУ”

„ИТАИПУ“ Драгану Вигњевићу слушао сам и ја твој камен како пева слушао слушао и до мене је некако допро његов стародревни глас кроз кланце и усеке кроз мрке горе и суре ледине махнита мора и пламена обзорја ветрова стршних фијук бескраја зов кроз детињи врисак пред призором у оку зачуђеном и моји су преци слушали … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: “ИТАИПУ””

„ИТАИПУ“
Драгану Вигњевићу

слушао сам и ја
твој камен како пева
слушао слушао
и до мене је некако допро
његов стародревни глас
кроз кланце и усеке
кроз мрке горе и суре ледине
махнита мора и пламена обзорја
ветрова стршних фијук
бескраја зов
кроз детињи врисак пред призором
у оку зачуђеном

и моји су преци слушали песму вечну
драгић периша јован миладин душан
знали су да хук реке није хук
већ песма камена
коју нам твој водопад дуж земног шара
кроз векове дошаптава
и да ће једном над водом и понором
постати бајка мит
скамењена јава

еј племена вечна еј радости у игри поред воде
еј вечна водо
која падајући завештала си песму
у камену
као песму косачеву
коју на овој раздаљини
као дрхтај срца разговетно чујем
и проносим некуд
колико могу да се пропнем и довикнем
некоме некоме
да и он твоју песму чује
и заволи
као да са усана самих је отргнута
у векове завитлана
наплетена навезена
песма завичајна

23.1.2017. Рајица Драгићевић

„ИТАИПУ“ је хидроелектрана, доскора највећа на свету, на реци Парана, у Јужној Америци, између Бразила и Парагваја, која носи поетско име на језику старих Индијанаца Гварана, у преводу „Камење које пева“.

PODVUČENO PLAVIM – Nena Miljanović

  U pamćenju Plavo ti obojen dah Udišem Rasuta prostorom koji me razlaže Na moje sećanje i tvoj zaborav U vremenu posle ljubavi Modre sam kiše kap Ili neba azurnog atom plav Ili očiju tvojih safirnih sev Ne znam nepostojeća Posthumno Samo te udišem iz plavog ničega Da bih od nečeg živela Izdahnula Iz tvoje … Настави са читањем “PODVUČENO PLAVIM – Nena Miljanović”

 
U pamćenju
Plavo ti obojen dah
Udišem
Rasuta prostorom koji me razlaže
Na moje sećanje i tvoj zaborav
U vremenu posle ljubavi
Modre sam kiše kap
Ili neba azurnog atom plav
Ili očiju tvojih safirnih sev
Ne znam nepostojeća
Posthumno
Samo te udišem iz plavog ničega
Da bih od nečeg živela
Izdahnula
Iz tvoje ljubavi