СЕОСКА ЕЛЕГИЈА Док минулим добом у мислима скитам и листам сећања која ми се роје, са болном се чежњом носталгично питам, куд се деде село из младости моје. Давно већ од долме куће не постоје, дрвено корито где се беба брчка, нема оџаклије, у црепуљи проје, ни земљаног лонца где се купус крчка. Опустела поља, … Настави са читањем “SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski”
СЕОСКА ЕЛЕГИЈА
Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
Давно већ од долме куће не постоје,
дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
Опустела поља, шуме и ливаде,
нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике
у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.
Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.
Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.
Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.
И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.
© Драгиша Павловић Расински
