PROKLETSTVOM PROTIV “AŽDAJA”

Mi nismo svi stopostotno dobrog vida i sluha, ali i pored toga sve dobro vidimo i čujemo. Ovo nisu snovi vizuelnih i čujnih zdravsteno-psihološkix halucinacija, nego događanja u organizmima “čovečijih duša”, jer svakodnevno gledamo suze i slušamo bolnu kuknjavu sveta, kako se guši u suzama i glasnom kuknjavom upućene “Aždajama”, kako nemilosrdno  uništavaju nešto najdraže … Настави са читањем “PROKLETSTVOM PROTIV “AŽDAJA””

Mi nismo svi stopostotno dobrog vida i sluha,

ali i pored toga sve dobro vidimo i čujemo.

Ovo nisu snovi vizuelnih i čujnih zdravsteno-psihološkix

halucinacija, nego događanja u organizmima “čovečijih duša”,

jer svakodnevno gledamo suze i slušamo bolnu kuknjavu sveta,

kako se guši u suzama i glasnom kuknjavom upućene “Aždajama”,

kako nemilosrdno  uništavaju nešto najdraže na sevtu, ljudske

živote nedužnog civilnog stanovništva.

Ceo miroljubivi svet, danonoćno cvili i plače, što su ove opasne i

nemilosrdne “Aždaje” došle iz nepoznatih krajeva da narodu

zagorčavaju i uništavaju živote , bez ikakvih obzira i milosti.

Da se sve ovo već duže vreme događa, mogu pored sveta da “potvrde”

razna prirodna i društvena kretanja, biljni i životinjski svet, a najviše

ptice koje svugde lete i sve ovo vide, pa su im od žalosti i tuge i krila

obolela, jer se plaše da vide i traže nemilosrdne “Aždaje” koje mogu da

se spuste na zemlju ili lete po vazduhu.

Narodne suze sveta, moliće svevišnjeg Boga, da uzme u zaštitu

civilno stanovništvo, žene, a naročito decu,da ih zaštiti od “Aždaja”

i kazni ih najstrožijom kaznom na svetu “PROKLETSTVOM”!

Živko Begović

 

Pesme nedelje – JUN 2012

HOĆU Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje i dopiru daleko put horizonta gde se visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem! Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane? Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja, pretačem sa neba  na polja! Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija, a, … Настави са читањем “Pesme nedelje – JUN 2012”

HOĆU

Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje

i dopiru daleko put horizonta gde se

visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem!

Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane?

Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim

gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja,

pretačem sa neba  na polja!

Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija,

a, kadulja vesela u horu, kao eho dočekuju zoru!

Bršljan stremi uz jasen ka nebu,

ja ga grlim opijena čudom, a zvezde se redjaju trepćući,

i dok žurim da se vratim kući, koraci mi kratki vrlo teški,

neda mi se da odem odavde,

gde mi duša strah ne poznaje, i strast mi baš sve od sebe daje!

Ja bih htela da volim i ljubim,  zaboravim ovo krhko biće,

predrasude, nevidljive niti!

Sklopim ruke nemo prema nebu dok mi rosa izbija po čelu,

a, i san mi spušta teške kapke,

dišem teško i klonem sred bajke!

Prvi zrak osećam ko milost, život plovi kao barka sjajna!

Hoću da se zahvalim svanuću,

što sad noći nisu više tajna!

 

© Miladinović Sandra

Na Pesničkom trgu
-Oda Orfeju-

Dođe tako neko vreme kada
pametni zaćute, budale progovore,
a fukare se obogate.
Ivo Andrić

Dokle ću samo budalama
I fukarama da govorim svoje pesme!?
Bogovi mi s neba poručuju:
Bodane,
I kada si mrtav pijan
Na Bodanovom trgu
Srce te izdati ne sme.

Oduvek sam imao razumevanja
Za ostatak sveta
Kada su pesničke odaje zidali,
bez ikakvog osećanja, neimari.
Bože, gde li ti je bila metla
Dok su na nacionalnim trgu
Budala i fukara
Moje srce rasprodavali!?

Svud oko mene
Diže se teška buka
Zujale su muve, bumbari
Nacionalni heroji…
Jalove krave dizale repove,
Bukali uškopljeni volovi…

I samom Orfeju bila je muka
Da ostane na zemlji.
Bog je bio u velikoj zabludi
Dok su na akademskom trgu
Budala i fukara
Moj mozak
Na kašičicu rasprodavali.

Drogirani i kompjuteri
Na groblju velikana
Mesto cveća
Sadili korov i koprive
Mesto ptica
Pevaju gavrani i vrane

Bože, tvoje kiše
Nose sve na bunjište…
Ni u snu više
Ne može da se sanja
Kao na javi!

Šta se to sve kruniše
U sred bela dana
Na Pesničkom trgu
Budala i fukara?

© Dane Stojiljković


SASVIM LIČNO

Evo me ovdje gdje jesam,
i nisam tamo
gdje bih volio biti,
a voljeti i htjeti, nije isto!
A htio sam,
nije da nisam,
kao što i sada volim
sve ono što sam volio,
samo jače!

I odlučih,
kao, svašta-nešta mi dodijalo
pa digoh nogu kô ona žaba
kad vidje potkivača!
I krenuh nesvjestan, da je vrijednije
ono što voljeh, dostižno ili nedostižno,
od bilo čega što sam htio,
htio i sustigao ili ne sustigao,
a ipak htio!

Krenuh, sve ruho na meni novo,
u novim cipelama,
i torba nova,
a u torbu stavih tek neke sitnice
i hljeb preko pogače,
da mi se nadje, dug je put!

Pozdravih se i krenuh,
ne osvrćući se,
ne razmišljajući da, možda,
oca i majku vidim poslednji put!
I bio je!
Ne osvrnuh se,
a znao sam da su izašli
iza ćoška garaže,
da mi, brišuć suze dlanovima,
mahnu još jednom,
a ja se ne osvrnuh,
kao, teško mi otići!

Ne osvrnuh se, nesvjestan,
da brata gledam sada
i možda još jednom, dvaput,
ko zna kad!

Odoh, ne misleći
da korijen svoj ostavljam
da čami bez mene,
da trune u zemlji,
po kojoj sam koračao kao čovjek!

Rane svoje popljuvah,
pa ih sada popljuvane krijem,
da me ne otkriju,
da sam ja taj koji se
bez korijena sapliće svakim korakom,
o vlat trave, o dašak vjetra,
o svaki pogled nesusretljivih ljudi
koje svakodnevno srećem,
o sve beskorjene, poput mene,
koji su kao i ja
ostavili svoje korijenje,
da ga kiša zakišnjava
i da s vrha trune, sve dublje,
da ga nestaje
do najsitnije radosti
koje se sjetiti mogu!

© Miro Beribaka

ЈОВИЧИНА КОЛА

Ех какав је то вашар био!
Некада давно дивни дани,
на пространој зеленој пољани,
англери и коњи одабрани.

Долазили купци и продавци,
капарисали се коњи вранци,
рука се руци пружала,
добра пара се обртала.

Све је таман тако било,
само без Јовичиних кола,
брзо би се заборавило.
Памти трава два коња жерава.

Памте старе вашарџије,
Јовичине егзицире.
Пропао би вашар сваки,
да их било није.

Сремска кола дрвена,
запрега љубљвљу окићена.
Точкови дрвени шином опточни,
амови угланцани, коњи увежбани.

Све би за трнутак стало да се диви  мало.
Јовицин ритуал се добро занао,
пар кругова поред задивљене масе,
после…у “кетрицу” зна се!

Нуђене су њему велике паре,
одбио је белосветске мешетаре.
Сремачки понос ником није дао,
за живота”кајасе”није испуштао.

Вашар ко’ вашар још и данас живи,
није више као што је некад био.
Нема Јовице,кола и жеравих коња,
некада је било ал’ се није заборавило!

© Ђурица Еделински

Rasteš kao da te za uši vuku, prikaz knjige

Slobodan Zoran Obradović RASTEŠ KAO DA TE ZA UŠI VUKU, zbirka pesama za decu Poznati pesnik iz Bijelog Polja, Slobodan Zoran Obradović, je napisao velelepnu knjigu, RASTEŠ KAO DA TE ZA UŠI VUKU, za najmlađu publiku, ali i za sve uzraste, jer svi smo bili deca, razumemo decu, volimo decu i jednim kutkom naše duse … Настави са читањем “Rasteš kao da te za uši vuku, prikaz knjige”

Slobodan Zoran Obradović RASTEŠ KAO DA TE ZA UŠI VUKU, zbirka pesama za decu

Poznati pesnik iz Bijelog Polja, Slobodan Zoran Obradović, je napisao velelepnu knjigu, RASTEŠ KAO DA TE ZA UŠI VUKU, za najmlađu publiku, ali i za sve uzraste, jer svi smo bili deca, razumemo decu, volimo decu i jednim kutkom naše duse smo uvek deca. To je ovaj divni pesnik iz iskustva shvatio i svoje dragocene misli i inspiracije pretočio u slatke, duboke i trajne stihove. Knjiga se čita u jednom dahu, bez pauze i odmora, a njeni utisci, poruke i pouke traju celog života. Autor se na početku knjige obraća deci toplim rečima:

„Želim da vam kažem, maleni svijete,
I ja sam nekad bio dijete!
Malo sam samo porastao viši,
U igrama nekim mnogo sam tiši…
Hoću sa vama da se družim
i pjesmu kao ruku želim da pružim…“

U njegovim pesmama je dečji svet onakav kakav jeste, kako ga pesnik vidi i oseća i kako ga pamti iz svog detinjstva. Ove pesme su pune radosti, kao deca, deca su radost najveća, pune svetlosti, nade, optimizma. Po temama i motivima mogle bi se svrstati u nekoliko oblasti: PESME O ŠKOLI (Prvačiću, Đaci biraju, Maleni Gorštak, Redar, Gdje se osjecaš ko riba u vodi, Jesen, Zadnje zvono školskog časa…), PRIJATELJSTVO DRUGARSTVO LJUBAV (Volim do mene u redu da stojiš, Ljubav osnovca, Tvoj korak čujem odzvanja u glavi, Oda drugarstvu…), , RODITELJI (Koliko samo neprospavanih noći, Tata i sin, Tužan san, Slušaš da, Jutros tata ode do bolnice…), ŽIVOT ZNANJE PRIDODA ZDRAVLJE ( Rasteš kao da te za uši vuku, Savjet, Radionica snova, Ja ti se klanjam maleni stvore, Mala vila, Maza, Dječak i oblak, Laž…), ŽIVOTINJE LJUBIMCI DECE (O kakvog baš čudnog slavlja, Vodili su tebe do zoološkog vrta, Zekan, Putovanje u neizvjesno…), IGRE ( Pravila za žmurku, Na skijama, Na prozoru mraz dok šara…)

Sa ovim pesmama se raste uz puno ljubavi, na javi i u snu, u prirodi, u kući, školi, na livadi, pod vedrim nebom i suncem, u bašti, voćnjaku, u životu, u radionici snova:

„Od čega se san pravi?
Ništa nemoj reći…
Znam!
-Od smijeha, sreće i ljubavi!
Sa tobom ću snove peći.“
(Radionica snova)

„Rasteš kao da te za uši vuku!
Rasteš i jačaš desnicu ruku!…
Djevojke sad već nježno gledaš.
ipak igračke ne zeliš da predaš…“
(Rasteš kao da te za uši vuku)

Zbirka je puna dečjih bisera, svih sadržaja, pa i ljubavnih, gde se voli srcem i dušom dečjom iz sve snage, ljubav nevina, nežna, bojažljiva, poletna, krilata. Bez ljubavi i dečji svet bi bio siromašniji za jedno veliko osećanje:

„Volim do mene u redu da stojiš.
Pred školom zbog tebe važan se pravim!
Drago mi je kad vidim da se bojiš
Kad u tuči hoću pobjedu da slavim“
(Volim do mene u redu da stojiš)

Škola je u ovim pesmama riznica znanja, ali i mesto drugarstva i ljubavi, čime pesnik razvija ljubav i interes prema školi i znanju kao najvišem dobru što čovek može za sebe steći i šta mu niko nikada ne može oduzeti:

„Pa to je mjesto koje te voli
i znanje ti novo daje.
Riječ je naravno o tvojoj školi!
To je ljubav što vječno traje.“
(Gdje se osjećas ko riba u vodi)

Pesme o roditeljima su pune roditeljske brige, pažnje i ljubavi:

„Koliko samo neprospavanih noći?
Koliko hljebova što si slala
i pogleda niz put da li će doći?
Ne čeka majka da čuje hvala?“
(Koliko samo neprospavanih noći)

I pesme o životinjama su našle mesta u ovoj sveobuhvatnoj, i po sadržini raznovrsnoj, zbirci pesama. U pesmama se takođe sa ljubavlju govori o ljubimcima dece, životinjama:

„Vuka kad si spazila, sjetila se priče,
Crvenkapu pominješ- njega se ne tiče.
Nisi mogla da ćutiš, pitala si mamu
Medi da se pridružiš da te pusti samu.
(Vodili su tebe do zoološkog vrta)

Ppesnik iz iskustva zna da je igra za decu nešto veoma značajno, da se deca uz igru razvijaju, rastu, uče, druže, oponašaju odrasle. Igra je za decu nešto ozbiljno, kao za odrasle rad i odgovorni zadaci.

„Vani lagano odmiče noć,
Jednom se kući mora poć.
Dok se kriješ, čučiš u travi,
Misli se razne vrte po glavi.
Da im se kriješ-da traže do jutra,
a ti da žmuriš kad dode sutra.“
(Pravila za žmurku)

Pesme su pisane jasnim, sočnim, deci pristupačnim jezikom, srcem i dušom čoveka i pesnika koji voli život, decu, ljude i svima poklanja dovoljno pažnje i ljubavi. Knjiga sadrži fantastične ilustarcije koje pojačavaju želju za čitanjem ovih predivnih dečjih pesama. Pune su znanja i vaspitnih poruka, pisane tečno, jasno, skladno, slikovito, zvonko, kao kad teče najlepša reka bez prestanka, a ti gledaš, slusaš, uživaš, rasteš… Stvarna, realna poezija, puna ritma, divnih rima, stilskih figura, što snažno deluje na maštu, osećanja i na svest čitalaca uz visok nivo estetskog doživljaja, pouka i saznanja.

Ovo je vrhunska dečja poezija, visoko umetnički i pedagoški vredna, jedna veoma uspela pesnička tvorevina. Ovo je knjiga za svaku biblioteku, a posebno za škole i roditelje. Pesme su putokaz deci u bolje sutra, u svet odraslih koji željno čekaju, najbolja veza sa stvarnošću, ali i sa snom i maštom. Pesme za decu Slobodana Zorana Obradovica zaslužuju da uđu u čitanke i školsku lektiru za učenike osnovne škole. Prezentiram u celini tri pesme iz ove prekrasne zbirke, da bi se dobio pravi utisak o bogatsvu dečje poezije pesnika Slobodana Zorana Obradovića.

Slusaš da…

Slušaš da
Trava raste
Odlaze nekud i vraćaju se laste
Zemlja se oko sunca kreće
za med pčelin potrebno je cvijece

Pa da je atom u osnovi svega
Planina je veća mnogo od brijega
za okean jezero je samo tačka
Drugovi nisu pas i mačka

Do oblaka samo ptice lete
sve to ti novo jer si dijete
učiš i učis
i još toga ima
I vidis kako znanje se prima
Ko sjeme biljke kad posije čovjek
A ona raste izgleda dovijek

Al nešto ne učiš-jednostavno znaš
Srce maleno kome da daš
Pred kim ništa ne želiš da krijes
Oči dok sjaje i sretan se smiješ
Riječi zvuče ljepše no bajka
kada ti nježno šapuće
MAJKA

Ljubav osnovca

Koračaš ulicom-ulica sija!
U školi kad si-škola mi prija!
Bioskop voliš? Fudbal ne gledam!
Bez tuče kažeš- i ja se predam.

Svi mi se čude, društvo se smije.
S tobom pod ruku, briga me nije!
Šta oni znaju šta je to car
I kako je ljubav predivna stvar!

Ne mogu da učim-stalno te vidim.
Ispadam glupan-malo se stidim.
Oči zatvorim, hoću da zaspim,
Ni to ne die-puko sam sasvim!

Doktora pitam šta ću da radim?
Kaže mi trči-ja cvijeće sadim.
Postajem maza, zato te molim,
Kaži mi nešto-muški da volim.

Savjet

Nemoj da budeš od sebe bolji,
Ne moraš da si drugima po volji.
Lijepo je da budes jak,
Još ljepše ako si dobar đak.

Ne moraš svima baš da se svidiš.
Takav si-kakav si, nemoj da se stidiš!
Osmjehom kada dragima zračiš,
Nisi ni svjestan koliko im značiš.

Jednom si samo zaista mali,
zato se igraj-vrijeme ne žali:
Na smijeh, na radost-na igre nove
i sanjaj samo šarene snove!

Sve to radi sa društvom skupa,
Kada si sam i igra je glupa.
Pa kada život ka starosti vam krene,
Bićete djeca uz uspomjene…

Prikaz knjige uradio mr. Avdulah Ramčilović

Nemušt

    Tajno tamna sunčano bilo Do tkanja tvoga nesvita i zore Sa zova do mira dola i gore Pozovi me sebi nemušta silo   Sasni me suncem usnom i snom Ne gasni zorom nemuštim zborom Sasni me igrom i novim zovom U bujici vrtlogu bezdanom   Sutra mi strasti raspni na dah Nek dišem … Настави са читањем “Nemušt”

 

 

Tajno tamna sunčano bilo

Do tkanja tvoga nesvita i zore

Sa zova do mira dola i gore

Pozovi me sebi nemušta silo

 

Sasni me suncem usnom i snom

Ne gasni zorom nemuštim zborom

Sasni me igrom i novim zovom

U bujici vrtlogu bezdanom

 

Sutra mi strasti raspni na dah

Nek dišem između pepela i bola

I nikad riječi ne tvori u prah

Da ne umre jezik gore i dola

 

Tajno tamna sunčano bilo

Do tkanja tvoga nesvita i zore

Sa zova do mira dola i gore

Pozovi me sebi nemušta silo

 

1997.

 

©Miroslava Odalović

Hod

  Hodi tmina čari tmurne Daha presječenog Tu je jutrom zora gurne Od sna nerečenog   Hodi podne nebu sunca Noći gaze svijetom Sve pepelno sebe bunca Sebe zove prvim letom   Hodi čovjek šume guste Zgazile ga vode Gdje ga tope suze puste Tu ga tuge hode   Hodi ptica sinja mora Hodi nebo … Настави са читањем “Hod”

 

Hodi tmina čari tmurne

Daha presječenog

Tu je jutrom zora gurne

Od sna nerečenog

 

Hodi podne nebu sunca

Noći gaze svijetom

Sve pepelno sebe bunca

Sebe zove prvim letom

 

Hodi čovjek šume guste

Zgazile ga vode

Gdje ga tope suze puste

Tu ga tuge hode

 

Hodi ptica sinja mora

Hodi nebo oblak tmast

Hodi tmasto do izvora

Da utopi hoda vlast

 

©Miroslava Odalović

 

Kao on što bio je ljubav je on

Za dahom ko za svjetlom Leptir krilom gonjen S ivice kraja odgurnut sklonjen Spržen u svijećama Sumor stazi put Prosjaku i vrećama Sašiven nebu skut   Nije znao ruke ni dodire Nije znao riječi ni boju krune Za ljepotu ginuv zemljano ponire Grobom i stihom da opet ne trune   Kao on što bio je … Настави са читањем “Kao on što bio je ljubav je on”

Za dahom ko za svjetlom

Leptir krilom gonjen

S ivice kraja odgurnut sklonjen

Spržen u svijećama

Sumor stazi put

Prosjaku i vrećama

Sašiven nebu skut

 

Nije znao ruke ni dodire

Nije znao riječi ni boju krune

Za ljepotu ginuv zemljano ponire

Grobom i stihom da opet ne trune

 

Kao on što bio je

Ljubav je on

Beskraju mogućeg sazidan tron

 

Kao on što bio je

Ljubav je on

Beskraju mogućeg sazidan tron

ZLOUPOTREBA DEMOKRATIJE

Demokratija je nezadovoljna, one je uvređena i ljuta, zbog njene zloupotrebe, koja se događa često puta.   Demokratija je na strani, u svetu svih naroda, jer se bori za njihova prava, koja je rezultat njihovih sloboda.   Demokratija nema oružje, i ona ne ratuje, jer se njen glas treba, u celome svetu da čuje!   … Настави са читањем “ZLOUPOTREBA DEMOKRATIJE”

Demokratija je nezadovoljna,

one je uvređena i ljuta,

zbog njene zloupotrebe,

koja se događa često puta.

 

Demokratija je na strani,

u svetu svih naroda,

jer se bori za njihova prava,

koja je rezultat njihovih sloboda.

 

Demokratija nema oružje,

i ona ne ratuje,

jer se njen glas treba,

u celome svetu da čuje!

 

Demokratija vidi njenu zloupotrebu,

zbog čega često “protestuje”,

ali najveće “moćnike sveta”,

ona neće zato ni da “psuje”.

 

Demokratija je protiv onih,

koji u njeno ime i ratuju,

jer je zloupotrebljavaju neki od njih,

koji i Nobelovu nagradu  za mir dobijaju!

Živko Begović

 

 

 

 

 

Tada-sada — Marina Adamović

Dok sam bila živa čaršav mi je bio od Kamija, navlaka od Dostojevskog, Kafkina jastučnica.. a sad su se vid i psiha upokojili, pa mi je i prvo slovo imena Hesea, Egziperija previše tvrdo …. samo otkucavam ono što je ostalo od prejake reči i znam, Branko ubiće me u celosti mada tako sve dobija … Настави са читањем “Tada-sada — Marina Adamović”

Dok sam bila živa

čaršav mi je bio od Kamija, navlaka

od Dostojevskog, Kafkina jastučnica..

a sad su se vid i psiha upokojili,

pa mi je i prvo slovo

imena Hesea, Egziperija previše tvrdo

…. samo otkucavam ono

što je ostalo od prejake reči i

znam, Branko

ubiće me u celosti

mada tako

sve dobija na smislu

kamin(n)gs

Pesme nedelje – maj 2012

Pesme nedelje – maj 2012/ bira Ljuba Obradović ЈЕДНА НОЋ Сних, дуго сних лепоте и чари тамне ноћи што ће јутром раним у очи моје доћи. Али буђењу дође час, чудан час: у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас. Тих глас: Пробуди се у мрак густи погледај ! А подамном, на све стране сазвежђа … Настави са читањем “Pesme nedelje – maj 2012”

Pesme nedelje – maj 2012/ bira Ljuba Obradović

ЈЕДНА НОЋ

Сних, дуго сних лепоте и чари тамне ноћи
што ће јутром раним у очи моје доћи.
Али буђењу дође час, чудан час:
у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас.

Тих глас: Пробуди се у мрак густи погледај !
А подамном, на све стране сазвежђа расут сјај,
надамном густи мрак, крај мене звезда пар:
очију пар трепти… чиме ли сам заслужио овај дар ?

Да ли је то само сан или неки свет други?
Сањиве очи, лепоте пуне, лагано се буде
… и ум са њима, и све се стопи у промишљај дуги:

Али ни очи ни ум не могаше о томе да просуде.
У то, ведро злата расу месец пун, у том трену
бљесну бреза сребрна, и ја дуго гледах њену сену.

© Дуле Р. Пауновић

VETRENJAČA

Moja braćo probuđena,
kako se pišu usnule pesme?
Jedna priča na levoj strani snova,
bića sazidana od vetra,
ako jednom probude se nemiri šaputanja.

Budi pesnik u uvalama ogledala.
Nema te, samo senke srca mog.
Tvoja pesma jedna sasvim svakodnevna.
Zokalica u srcu dok svemir šapuće tišinu,
orao leti, izlazi sunce, tajno pričam ti priču.

Čovek po ocu, poeta po majci,
kad jednom nestanem u zimskoj noći,
dan kasnije u vreme suncokreta.
Da li sanjam; zatvoriću oči,
peva se”nebeska munja”
poema o cvrkutu drozda.

Ne budite me noćas, tuga je u meni.
Boli li to kad jednom nestanem?
Nudim poslednji dan dok sunce zalazi.
Život je istina sećanja o bolu,
unapred nedorečeno groblje,tama,čama…

To je sve po običaju spomenik metamorfoze.
Ne slažem se, bez reči samo gluposti neke,
od glagola biti, nedorečen šta da vam kažem?
Razmišljanja jednog lica iz novina,
ostaću sam gazeći tuđe parloge.

Nad vrbakom mesec opijen srećom,
tamo negde kraj beskraja sklopi oči.
Buđenje nad svetom vodom, uspomena.
I osećaj za pokošenim senom.
Zvonite zvona sledi razgovor sa tagom.

Nemi jauk anđele moj samoće,
tvoja Marija, pleše, ćerka noći.
Hoću da budem pesma osmeha.
Izgubljeno-nađeno, kolektivna sreća,
jedna nova priča, jedno zrno snova.

Ne pitaj, ne daju mi navike i želje.
Da nije pesme najlepši osmeh od imena.
Dnevnik jedne istine, u ulici 100 godina.
Ako sam samo mislio kap pesme u oblak,
anđeo proleća, sjaj peska vremena.

Odjek molitve pored crnog trna,
vatrena žeđ gde sunce otopi led sa lista.
Srećnija budućnost na brodu od upora, spasenje.
Zašto pišem na kraju sveta na mestu rođenja,
s prolećem jednoj zvezdi na nebu, iskušenje.

Novembar se vuče pod tvojom jelekom,
boli me ljubav više no što bih hteo.
Spoznaja rajske odaje na zvezdanoj pučini.
Bezimeni dani teku u poglede,
mesec na papiru zajezdio kroz prazninu.

Još samo jedna pesma k’o zaljubljena bulka,
između potoka dva u plamenu vetra,
a sjaj u vetru na kraju sizifovog puta.
Sećam se te slike tek da se zna, života zov
i prolećna trešnjina rapsodija.

Trebaš li reći ili slutiš da je odbegla pesma?
Otputovaću u ljubav kao vetrenjača,
još jedan krug i više se ništa čulo nije.
Formula sreće, pitalice i cveće,
moja je slabost kroz ispovest presahnulog đerma.

Zašto uvek započinjem sa ja?
Nisam ja pesnik.
Tek da se zna, ja sam nezavršena pesma.
Ševarovo šaputanje, reč je moja mač.
Ostati svoj verujem nemam vremena,
odleti sve k’o pad milosrdnog anđela.

Crveno iznad duge, ljubav, vera i nada,
o budućem gradu pevam u društvu smaragdine muze.
Pesma pesniku vajari vekova, nisam sam.
Drvo života, san u bezdan,
seti se boje zalazećeg sunca.

© Darko Kolar Kolle

Pesma po svim pesmama iz knjige VETRENJAČA

BUDILICE

Utihnu dan, ućuta se veče.
Promiču tišinom budilice,
brojiš otkucaje starog sata.
Na zidu senka, igra se vetar,
granama Hrast, kao da diriguje.

Mesec nestaško provirio je,
zavesu sa prozora polako podiže.
Kao da ruka se pruža, nežno,
poput lahora, čelo ti hladi.

Zatvaraš oči, dah si pritajio,
osluškuješ, nadaš se koracima.
I gle, prolazi ulicom…
Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…
Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…
Na grudima ti diše, zaspala…

Sanja, ili se budi…
Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec
zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.
Umoran putnik si što se prikrada,
postelji mekoj, ka snu i počinku…

© Branka Zeng

Čini mi se…

Čini mi se ponekad … Vrijeme da je stalo

I sve da je isto … Kao nekada

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Ništa nije više kao što je bilo

Prošla su vremena … Lijepa i srećna

Ostala je sjeta … Rijeka uspomena

Dok umorne oči … Beče u daljinu

Kunu život mučni … Proklinju sudbinu

Mislio sam negda … Život da je bajka

Dok shvatio nijesam … Da je kobni roman

Usud me prati … I voljena majka

Ne bi mi mogla pomoći …

Čini mi se ponekad … Da sam dijete

Bezbrižno što spava … Eh snovi pusti

Ostadoše pusti… I ja u njima

Čini mi se ponekad … Doće bolji dani

Dok živim u nadi … I dok varam sebe

Lijepo je uvijek … Još dok smo mladi

I dok možemo … Brinuti o sebi

Čini mi se ponekad  … Da je vrijeme stalo

I da ništa nije … Kao što je bilo

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Čini mi se… Ili pričinjava

© Arsenije Lalatović