ВРЕМЕ…

ВРЕМЕ… Одавно ти године не бројим њих се са тобом ја не бојим у души ми не можеш остарити оно што си била, заувек ћеш бити… За године ти немој да мариш у мени си престала да стариш и у срцу овом што ти је заклон дало за тебе је време стало… Не веруј зато … Настави са читањем “ВРЕМЕ…”

ВРЕМЕ…

Одавно ти
године не бројим
њих се са тобом
ја не бојим
у души ми
не можеш остарити
оно што си била,
заувек ћеш бити…
За године ти
немој да мариш
у мени си
престала да стариш
и у срцу овом
што ти је заклон дало
за тебе је
време стало…
Не веруј зато
шта огледало каже
оно често
уме да лаже
већ ти слушај
шта ми срце бије
оно ће ти рећи
колико година ти је…

Братислав Богдановић

БУДИ ЛИ ТЕ…

БУДИ ЛИ ТЕ… Буди ли те срце моје оном својом силном јеком на јастуку твоме меком ил те можда успављује док за тебе оно бије неке драге мелодије Буди ли те ватра даха оним својим врелим жаром док пољубцима дајем маха силном снагом, својим чаром ил ти санак учвршћује и од жеља њега кује Буди … Настави са читањем “БУДИ ЛИ ТЕ…”

БУДИ ЛИ ТЕ…

Буди ли те срце моје
оном својом силном јеком
на јастуку твоме меком
ил те можда успављује
док за тебе оно бије
неке драге мелодије
Буди ли те ватра даха
оним својим врелим жаром
док пољубцима дајем маха
силном снагом, својим чаром
ил ти санак учвршћује
и од жеља њега кује
Буди ли те додир тела
рука моја дал те пече
док крај мене дрхтиш цела
ово нежно, тихо вече
или можда и не сниваш
само се од јаве скриваш
да не планеш ти у трену
осећаји кад ти крену
па се то са собом бориш
у загрљају да не изгориш…

Братислав Богдановић

XIV POETIKA KRATKE PRIČE – MAJKA … Marina Adamović

Majka je verovala da bog postoji I bog je verovao da majke ima Pronašla sam rupu u vremenu Ko zaklanja prolaz strahovima, mama?

Majka je verovala
da bog
postoji

I bog je verovao
da majke
ima

Pronašla sam rupu
u
vremenu

Ko zaklanja prolaz strahovima,
mama?

Majka

САЊАР САМ…. – Миладиновић Сандра

САЊАР САМ…. Сањар сам и никада недам боји мира увек тражим неке новије нијансе, јер боја се неба никада не спира и увек оставља за промене шансе… Сањар сам и мислим да многи то јесу, али неки брзо усахну на путу, други се на труле ослањају гране, аветима ненадано ти пружају руку…. Сањар сам и … Настави са читањем “САЊАР САМ…. – Миладиновић Сандра”

1618582_10202777154377227_115297212_n

САЊАР САМ….

Сањар сам и никада недам боји мира
увек тражим неке новије нијансе,
јер боја се неба никада не спира
и увек оставља за промене шансе…

Сањар сам и мислим да многи то јесу,
али неки брзо усахну на путу,
други се на труле ослањају гране,
аветима ненадано ти пружају руку….

Сањар сам и слутње мене често ломе,
измаглице тешке путеве ми скрију,
и баш као друге ожиљци заболе,
и милион суза очи ми излију…

Овога сањара срце не завара,
ја га често издам путоказом “смерним”,
а, он ми остаје као мераклија,
са сламком у руци увек јунак верни…

Далеко сам овом “тајном” догурала,
до зида сам себе прекорима дала,
ја таквог сањара да бих сачувала,
пред овим дететом клекла сам и пала….

А, дете ко дете, душа анђеоска,
невино и чисто руке шири своје,
знам да после свега ништа није исто,
али, бити сањар од свега најбоље….

©Миладиновић Сандра

ХРАБРИ ПАЛАЦ – Миладиновић Сандра

ХРАБРИ ПАЛАЦ Плашим се и имам право на то, јер лав има огромне канџе ајкула оштре језиве зубе увек се по неко у мраку нађе… Знам да живе баш далеко, али ту је лија са дугим репом, као да ми уво њиме додирне, баш увек када је угашено светло… Серија таласа плиме страха, уши велике, … Настави са читањем “ХРАБРИ ПАЛАЦ – Миладиновић Сандра”

1618582_10202777154377227_115297212_n

ХРАБРИ ПАЛАЦ

Плашим се и имам право на то,
јер лав има огромне канџе
ајкула оштре језиве зубе
увек се по неко у мраку нађе…

Знам да живе баш далеко,
али ту је лија са дугим репом,
као да ми уво њиме додирне,
баш увек када је угашено светло…

Серија таласа плиме страха,
уши велике, очи још веће,
ја чујем напољу тихи јецај,
то шаров пред спавање цвили на звезде.?

Хучи као ветар што се скрива
сова на ораху нашем старом,
али страх је ватра што вечно тиња
и ми се одавно већ добро знамо…

Дању сам витез на белом ату,
али ноћне авети чекају трен,
како ћу Дуњи у очи да погледам,
и признам да сам страшљивац њен…?

Јутрос видим нечија стопала
вире спокојно док ја мирно спавам,
чувају ли стражу за мене покорна
или крију истину која је стара…?

Палац се комеша и шепури
као да на мене ни мало не личи…
Срамота стварно да оволики деран
не буде херој у стварној причи!!!!!

© Миладиновић Сандра

СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН – Миладиновић Сандра

СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН Недостајеш ми моја звездо, а, сањам те од када за себе знам, о, како ме држи свако место, јер врпољи се један па други табан… Ја волим изазове и даљине, али верна сам ти до бескраја, било је сусрета да ме жеља мине али тај трен је био и почетак краја… … Настави са читањем “СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН – Миладиновић Сандра”

1618582_10202777154377227_115297212_n

СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН

Недостајеш ми моја звездо,
а, сањам те од када за себе знам,
о, како ме држи свако место,
јер врпољи се један па други табан…

Ја волим изазове и даљине,
али верна сам ти до бескраја,
било је сусрета да ме жеља мине
али тај трен је био и почетак краја…

Нису то биле очи моје душе,
кораци странца су као струне што јече,
без такта музика има осмех једак,
где год сам чекам те, вечности си вредан….

Има тих дана када ме чежња сломи,
нади умало бих да затворим врата,
учини ми се тада да на броду јездиш
и видим казаљке склопише се сата….

Па ћутим и осећам да чујеш ме
јер кажу да чују се они који се воле,
и знам да имаш снажна дивна крила
и кључеве неба за наше снове….

Мој избор си ти развигорцу,
јер пролећу одолети не могу ја,
додири твоји су боје ведрог неба
а, пољупци укус тек обраног меда….

Понекада помислим да је боље
да тако и остане,
плашим се да јава не сруши овај сан,
а, опет ме походе такве врелине,
које заборављају на бол, моћ варке
и могући дан…..

.Дође и трен када дозивам те лудо,
лутам усамљена у маси света,
ова испосничка љубав ме храни,
чиста је као дах тек рођеног детета…

Сунце ми тада обасја зенице,
можда сам сена за друге, али себи спас,
није то лако када моћне изазове,
не смеш да изустиш пред свима наглас….

И нико ме неће добити никада ,
никоме нећу бити круна руже,
само нама рађаће пурпурно небо,
звездане стазе када се пруже….

Старија за који дан,
а, године се као бисери нижу,
и нада је старија и озбиљнија,
знам да живот нема своју репризу…

Па ипак оном реком што тече,
дражи су ми сви моји снови,
све оне тополе што самном ћуте,
ја волим, а љубав не љуби скуте…..

© Миладиновић Сандра

*** Radenko Nastić

Gordošću oplakano,o moje sutra Pseći pokorno za carsku ložnicu put, Tamo gde serafim krilima let Dubokim naklonom dželatu pod skut. Tamo gde otmenost odežda-plot, O moje sutra,prezreh te u čas Kad Juda dotače me,u čas Kad svet sagledah kroz raširene zene.

Gordošću oplakano,o moje sutra
Pseći pokorno za carsku ložnicu put,
Tamo gde serafim krilima let
Dubokim naklonom dželatu pod skut.

Tamo gde otmenost odežda-plot,
O moje sutra,prezreh te u čas
Kad Juda dotače me,u čas
Kad svet sagledah kroz raširene zene.

ОНА ТРАЖИ ЗВЕЗДУ…

ОНА ТРАЖИ ЗВЕЗДУ… Срео сам је случајно у парку личила је на оптичку варку не знам одакле је дошла лебдећи поред мене је прошла… Извини да ли се знамо ти дивни створе, божанска дамо како се нисмо раније срели то нисмо себи допустити смели… Опрости молим, ја љубав тражим изгубљену давно у другом свету овде … Настави са читањем “ОНА ТРАЖИ ЗВЕЗДУ…”

ОНА ТРАЖИ ЗВЕЗДУ…

Срео сам је случајно у парку
личила је на оптичку варку
не знам одакле је дошла
лебдећи поред мене је прошла…

Извини да ли се знамо
ти дивни створе, божанска дамо
како се нисмо раније срели
то нисмо себи допустити смели…

Опрости молим, ја љубав тражим
изгубљену давно у другом свету
овде сам свратила на трен само
да шетњом отерам голему сету…

Љубав давну, голему каже
како ћеш знати да те неко не лаже
питах је кратко у немиру свом
јер познах је одмах у трену том
да то је она, у мом срцу јој је дом…

О то је лако поклон ми носи
звезду једну са ноћног неба
и сузу скриту у јутарњој роси
где смо некад шетали боси…

Ох звезду, зар само једну
може ли ипак сазвежђе неко
за трен ћу ја нису далеко
но реци ми дал мању или већу
ил ону што пада и носи срећу
не часи мила, већ само кажи
ја одавно чекам даму
што звезду за себе тражи…

Братислав Богдановић

Пеко Лаличић, СТАНИ ВАТРО

Пеко ЛАЛИЧИЋ СТАНИ ВАТРО Где ме нађе где баш мене загледаног у нежнe свицe пре бега од самог себе где ме нађе где баш мене устрепталог од плахе чежње коју само очи мудре разазнају које само камен срце не познаје јер безнађу стреми лудо где ме нађе благи пламу опећи ћеш се о жар љути … Настави са читањем “Пеко Лаличић, СТАНИ ВАТРО”


Пеко ЛАЛИЧИЋ
СТАНИ ВАТРО

Где ме нађе

где баш мене
загледаног у нежнe свицe
пре бега од самог себе

где ме нађе

где баш мене
устрепталог од плахе чежње
коју само очи мудре разазнају
које само камен срце не познаје
јер безнађу стреми лудо

где ме нађе благи пламу

опећи ћеш се о жар љути
што из груди испада ми
jer иако чудни створ
нисам ти ја за осаму
друговање с анђелима
ни ходања по танкој жици

усмерио сам се ластавици
да ме има
и да будем весник наде
која тихо васкрсава
из љутог дрена и очаја
из ока плава
вена дана
и живих рана

где ме нађе

где баш мене
у безнађе усмераваш
душо снена
сана жељна
жељна жара од кога бежиш
варки ватри
која те је већ опекла омамљену
лудо скоро невиђена
у безнађе загледана

где ме нађе

где баш мене
крај бунара задојеног
рујним вином неумивеног
у рој слова загледаног
и на перо ослоњеног
мелем храму усмереног
да прхнулој птици кажем
да безнађа неће бити
јер свитаћемо
дахом липа
спокој зовом
и надом новом
и надлетати сами себе
оснажени
разиграни
постојани
као стена у коју сам
као дете жељно жара
загледао одсјај Сунца
и стремио бистрој води
да угледам себе ведра
у брзаку
који моје жеље носи
да бих их данас огласио
да у капи росе
спознах себе
док безбрижно
огледали смо се

зато стани чудна ватро

ево свиће

дај ми руку.

Пеко Лаличић, 1999.

Peko, 1.VI 2012.