Видим те

Латицама јасмина урађен твој портрет на унутрашњој страни мојих очију, стоји Стара фонтана на мјесечини мирисом јасмина сребри точећи дане и ноћи минуте живота броји и мени и теби… А ми упорно нећемо да се радосно срећемо све што би могло и требало бити одбијамо живјети и радије ћемо снити… Живимо удаљене животе а јасно … Настави са читањем “Видим те”

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију, стоји

Стара фонтана на мјесечини
мирисом јасмина сребри
точећи дане и ноћи
минуте живота броји
и мени и теби…

А ми упорно нећемо
да се радосно срећемо
све што би могло
и требало бити
одбијамо живјети
и радије ћемо снити…

Живимо удаљене животе
а јасно те видим као дан
лице ти гори од љепоте
небом правиш од цвијећа
прозрачан обојен сан…

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију стоји
читав ми свијет, колором
и миром твоје душе боји…

Stara kuća na kraju sela

Stara kuća na kraju sela Zidovi trošni, a i krov joj pada Mladost je moja ostala u njoj Niko tamo ne živi sada. Stara kuća istala je sama A u njoj smo odrasli moja sestra i ja Bila je puna veselja i smeha A sada je napuštena i usamljena. Nju su gradili moj otac i … Настави са читањем “Stara kuća na kraju sela”

Stara kuća na kraju sela
Zidovi trošni, a i krov joj pada
Mladost je moja ostala u njoj
Niko tamo ne živi sada.

Stara kuća istala je sama
A u njoj smo odrasli moja sestra i ja
Bila je puna veselja i smeha
A sada je napuštena i usamljena.

Nju su gradili moj otac i majka
I u njoj svili svoj dom
Živeli su srećno sa svojom decom
I uživali u miru svom.

Al sudbina je svoje umešala prste
I zatvorila malu kuću na kraju sela
Ostala je sama u tuzi da vene
I nas na razne strane odvela.

SAD živim daleko od nje
Al uvek će ostati u srcu mom
Kuću gde živim kućom zovem
Al nikad neće biti moj dom.

Sad imam ženu i decu
U životu sve što mi treba
Sestra udata, majka sa mnom,
A otac nas gleda sa neba
Samo sudbina je drugačije htela
Da sama i napuštena ostane
Jedna mala kuća na kraju sela.

ZABORAVNOST (cilus BISTRICE) – Nena Miljanović

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra) mame i tate od zaborava pate nijedno se ne seća detinjstva i proleća ni kako se gazi po sunčanoj stazi nogom od pedalj korak od milju po prašini mlakoj kao po smilju il pod kišom majskom od koje se raste i leti do neba pod krilom laste mame i tate … Настави са читањем “ZABORAVNOST (cilus BISTRICE) – Nena Miljanović”

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović

  Nosila sam te u duši kao fetuse u telu Rečima tvojim bremenita Porađala sam pesme o tebi I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi: Ti ih nisi mogao priznao za svoje Ni mene za ženu Jer već si bio otac I suprug… Nije trebalo da me podstičeš Trebalo je da odeš na početku U … Настави са читањем “KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović”

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Nije trebalo da me podstičeš
Trebalo je da odeš na početku
U poslednjem stihu moje prve pesme o tebi
Ne bi bilo petstote
I ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položenu ljubav
I jecavim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi u kaskadama sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna:
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim poemama) svaki korak svog otišlog
Sad posle kraja bez kraja

A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez ovih zbirki nezaboravljanja o tebi
Moja bi poezija bila jalova stogodišnja laž
I ja bih bila prazna i suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koja te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi

NA PERONU – Dejan Ivanović

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje; ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti, proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu. Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja, ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu. Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze, vreme stoji po strani, senke padaju; Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana, taj tromi zvuk … Настави са читањем “NA PERONU – Dejan Ivanović”

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;
ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,
proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.
Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,
ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.
Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,
vreme stoji po strani, senke padaju;
Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,
taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja
i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,
ukopan strah na licu, nervozna škripa,
nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.
Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike
na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma
hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,
nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.
Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa
odvratnih čekaonica, učionica, poligona,
radionica i šarenih karnevala …

ОТАЦ и друге песме – Андреја Врањеш

ОТАЦ Време трошило бол,живот на туге издељен. Из пепела враћао надање.Они злом  усукани,ружним истинама,слово у време урезали.Збуњен, скупљен у тајну,са свећом тражио  одговоре,како  да угледа дане са пола утехе?НАРОД ЈЕДАННарод један  има,дубоких рана,више га на небу,за све друге топал, само себи студ,има народ један,жив крив, храбар,другим мајка мила,а за себе худ.


ОТАЦ


Време трошило бол,
живот на туге издељен.
Из пепела враћао надање.

Они злом  усукани,
ружним истинама,
слово у време урезали.

Збуњен, скупљен у тајну,
са свећом тражио  одговоре,
како  да угледа дане са пола
утехе?


НАРОД ЈЕДАН

Народ један  има,
дубоких рана,
више га на небу,
за све друге топал,
 само себи студ,
има народ један,
жив крив, храбар,
другим мајка мила,
а за себе худ.
Настави са читањем “ОТАЦ и друге песме – Андреја Врањеш”

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu Bez daha u grudima U zatišju pred oluju Strašno kao tišina pred udar groma Među nama napeti mir U granama U butnim kostima I samo vršci lišća neznatno trepere I samo nervi sitno podrhtavaju U iščekivanju Huk nadolazećeg orkana sve jači Šum dubokog disanja sve dublji Prvi udar komeša lišće u … Настави са читањем “OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović”

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић

ИЗВОД ИЗ РОМАНА Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим … Настави са читањем “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић”

ИЗВОД ИЗ РОМАНА

Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.

Олга је ухвати испод руке и рече: “Ја о томе, Анђела, размишљам читавог живота, то ти је сва животна филозофија. Све има свој почетак и свој крај. У некој мери људски живот се може упорeдити са тим малим зеленим листом на дрвету. Рађа се у прoлeће, добија свој облик и нежну зелену боју. Радује се првом јутарњем сунцу и ужива у његовом миловању. Све је лепо и ново око њега и док је тако млад и зелен, сви му се диве и радују. Прoлeће у људском животу представља детињство и младост. Безбрижно и лепо детињство пуно снова и жеља! Надаш се и машташ шта све можеш остварити у животу.

Онда неприметно дође и лето. Лист добија тамнозелену боју, његов живот је устаљен. Чврсто је везан за дрво живота и успешно одoлeва свим ветровима и олујама. Као и сам човек. Лето у људском животу представља доба зрелости, доба изазова и искушења, али чврсто верује у себе и држи се својих уверења. Дотада је већ шватио сву озбиљност живота и учио на својим грешкама. Научио је како да савлада све надолазеће олује и ветрове, не плашећи се пораза.

На крају долази јесен. Листић полако почиње да жути и вене. Више му се нико и не радује, само понеки случајни пролазник, који застане да ослушне тихи шапат испод гране и диви се његовој зрелости и шарама, од којих свака има своју причу. Ослушкује око себе и са стрепњом очекује први налет ветра, који ће га одвојити од извора живота. Јесен, у људском животу представља старост. Доба када човек швати да је прошло лето и са њим сви лепи дани који се више не могу вратити. Доба када човек живи од успомена и више нема снаге да се ухвати у коштац са животом, јер осећа да је његово време прошло, да свет припада неким млађим и упорним људима. Доба када са стрепњом ишчекује налет јаког ветра који ће га однети на вечни починак”…

Данијела Булатовић


РЕЦЕНЗИЈА – САВРЕМЕНА ПРИЧА О СНАЗИ ЉУБАВИ И ПРИЈАТЕЉСТВА


Љубав и пријатељство! Вековима непресушна инспирација песницима, приповедачима, романсијерима, сликарима, филозофима… Свима који су умели завирити и у реалне, и у трасценденталне светове загонетног места – људске душе, боравишта ових двају најлепших емоција које је свет до данас саздао. Спорили се, или не, о њеном постојању, негде тамо – у њеним скривеним метафизичким световима, тињало је, разгарало и настајало непроцењиво благо поезије, приповедака, романа, слика…

Читајући роман „Најлепше место на свету”, Данијеле Булатовић, откривамо умеће књижевнице да ову непресушну тему учини и универзалном, и оригиналном, и блиском животу савременог човека, стешњеног између брига свакодневног живота, постојања, али и жеље да ту тескобу одагна и стварност учини бољом и лепшом.
Настави са читањем “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић”

GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović

Oko i razum na nišanu Prst i bezum na obaraču Po zakonu jačega da osvoji I nagonu slabijeg da odbrani U sukobu sile i straha Preko krvi stratišta i pepela zgarišta Uz koračnicu “patriotskih” povika Koracima od sedam milja Maršira čovečanstvo u prošlost U doba čopora i zverstava Jer Kad progovori oružje i smrt ućutka … Настави са читањем “GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović”

Oko i razum na nišanu
Prst i bezum na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Preko krvi stratišta i pepela zgarišta
Uz koračnicu “patriotskih” povika
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo u prošlost
U doba čopora i zverstava
Jer
Kad progovori oružje i smrt ućutka život
Zaćuti poražen Bog (ili Svesmisao)
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I zbog sumnje u sebe
Jer stvarao je po svome liku i umu ravnoga sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljudskosti i ljubavi
Jedinog
Među svim svetovima
 
Zbog greške u svome najvećem delu
Gluv je Gospod za molitve
Jednako
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
(za obostrana ubijanja nema opravdanja)
U ratovima
Gde prvo pogine Ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

Tužno srce

Iz života otišla si tiho A u njega ušla na velika vrata Tužno srce još za tobom pati Al ne pušta suzu iz inata. Mislili smo ceo svet je naš I pravili planove za nas dvoje Bila si moja srećica A mene si zvala srce moje. Zašto si me ostavila tužnog Što mi makar razlog … Настави са читањем “Tužno srce”

Iz života otišla si tiho
A u njega ušla na velika vrata
Tužno srce još za tobom pati
Al ne pušta suzu iz inata.

Mislili smo ceo svet je naš
I pravili planove za nas dvoje
Bila si moja srećica
A mene si zvala srce moje.

Zašto si me ostavila tužnog
Što mi makar razlog nisi rekla
Obećao sam sebi zaplakati neću
A iz očiju bi reka suza tekla.

Da znam razlog shvatio bih možda
Jer dao sam ti sve što sam imao
Srce dušu i svu ljubav svoju
Sve što imam ja sam tebi dao.

Sada tužan u kafani pijem
Sam sa sobom samo čaša ispref mene
U vinu svoju tugu lečim
Ne dam suzi iz oka da mi krene.

Možda nekad i zacele moje rane
A možda i nikada neće
Oči neće za tobom zaplakati
Ali srce za tobom umreće.