Dah svetlosti
Mekane jagodice dodirom jezu provlače,
razigrani prsti, poput dirki,
miluju svilenkastu kožu.
Telo uzavrelo broji nežne poljupce,
melodija strasti nosi magličastu svetlost;
iz tajanstvenog oka svetluca iskra,
obasipa medonosno lice zadovoljne žene.
Koža pamti nežne, uzavrele poljupce.
Miriše svežinom dah svetlosti,
punoća usana nesebično osmeh pruža.
Dah požude upija kapi slada,
sklad opijenih lica
prožimaju zagrljene senke.
Treperi svetlost isprekidanim dahom,
vrisak obuzima poslednji šapat tišine.
Nastaje vrhunac,
zagledan u dubine oka;
ubrzani dodiri,
stiskom grčevito,
bacaju požudu
koja rasplamsava
vatrenu moć muškog pogleda.
Oko zažmuri
i pamti svaki otkucaj srca
koji sliva crvenu reku tananih emocija;
navire bujica
talasima topline,
nežno, poput mleka, teče.
Dah svetlosti puni umilna lica,
sreća obasipa sobu
koja diše u ritmu dirke
na telu uzavrelom.
(C) Gordana Kocić, Jagodina