Добродошли!
ПЕСМА БОГУ
Све твоје жеље разуме
твоје мисли да чита уме
молитве твоје помно прати
и увек може да те схвати
Једном ти је живот дао
маму тату још ниси знао
од Њега све дарове примаш
дугујеш му све што имаш
Стално пази на добро твоје
присети се знаш ли ко је
пут увек нађе до срца твог
јер Он је љубав Он је Бог
© Оливера Цветић
Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно ког целива вече
веловима тамним да прикрије чедно
Време изазова кад се уздах стече.
Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са
гора
огласи се тада невидљива лира.
Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји у оку хтели ал’ дах ледни
застудио извор из ког се безгласно
просуше кликери, сјајни, непрегледни.
Док свећа нечујно догорева
суморне зиме одјеци јече.
Космет у пламу, са неба сева?
Пристигло неко суморно вече!
Духови злобе у поднебесју
заогрнути „немуштим” сјајем
прилазе с огњем, а не са речју?
Суде, не дају да овде трајем!
Никад им стопом погана нога
ступила није на земљу Свету,
ал’ покрет перабезвољног “бога”
подари Србљу судбину клету!
Газиместанци, људи, а сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.
Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте
ходочаствују до рајских врата.
Вапе и моле да им се суди
због Крсне Славе, срца од злата.
Због ране која бокори, руди!
Најтишом зором по светлу белом,
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом.
На путу „чудном” ил’ узалудном?
© Душан Комазец
МЕТАМОРФОЗЕ
Хоће ли он то и моћи?
НЕПРИМЕТНО
Неприметно, на тренутак се изгубим у даљини
и неприметно се вратим теби.
Tи си моје све и љубав коју носим у себи,
постављам питања, одговора нема…
Горим у пламену ватре, дрхтим,
олуја се спрема, као што сунце обасја сенку.
Када се будим из проспаваног сна,
ти си све моје, то срце осећа и зна.
Поред тебе заборављам даљину, самоћу и таму.
Неприметно корачам теби,
да слушам твоје ћутање и добијем одговор прави.
Неприметно желим да сам крај тебе и не будемо сами.
© Даница Рајковић
Чудан лутак
Имам једног чудног лутка
знај дрвена то је справа,
без ципела, без капута
никад уста не отвара.
Али ипак прича приче,
видиш да је чудан он,
те су приче врло смешне
има слика, нема тон.
И језике непознате
уно, дуе, нине анд тен,
сви се чуде како може
кад је лутак стално нем.
Питате се како лутак
живи живот препун среће,
како прича, како ради?
Па машта га то покреће.
Prijatelju gledaj svoja posla
znam ko sam i ko nisam,
piši o svom dvorištu jel trava
vene ili je porasla.
Pazi ti mi pričaš o umiranju
soliš o ljubavi i životu
piši ti na svome panju
baci na papir svoju notu.
Ne pametuj previše brate
jer niko nije od iste sorte,
ali nemaš ništa druže
pa prosipaš drugima ruže.
Ti ćeš da mi kažeš moj put
ej čoveče sakrio si se pod skut
pa nisam ti ja slinavi puž
meriš mi život popreko i uzduž.
Dok te mama ljulja u krilu
u bioskopu planeta zemlja film se vrti,
ali nemoj savetniče da bacaš u oči maglu
gubiš se kad su otvoreni koncerti.
Kakav lik govoriš šta ću
crtaš mi moje uspomene i bitke
a u društvu si gugutki što šapuću
i dele o životu drugima letke.
Dobro rođeni vidim sve znaš
pa otvori čep,piši o bolu,sreći,šta voliš,
a ne zvoni meni o tami,svetlu,savesti,
pitanje je čoveče ko si bre ti.
– zašto želiš letjeti nad davno
usnulim neponovljivostima
zaspale su zauvijek one ruke
koje si proljećem podmlađivala
i pjesme su dovršene
još se nijemo smiješe
s potonulim zvijezdama
Bilo je kolere i kuge
jecanja i tuge,
bilo je gladi i ratova
spaljenih polja i grobova.
Suše i poplave su harale
majke za sinovima plakale,
padali za slobodu kao lišće jesenje
krvlju i suzama plaćali oranje.
Ali smo jeli žito i slavski kolač
palili sveće i slavili sveca
krst časni i nebeskog oca
u stradanju pod sabljom i kad sevnu korbač.
Sve golgote preživelo je pravoslavlje
carevi su klečali pred krstom
ljubili rod i Svetosavlje
išli za Gospodom Isusom Hristom.
Slavio se zvuk crkvenih zvona
svima otvorena crkvena vrata
u svakom domu tamjan i ikona
u nevolji je pomagao brat brata.
Došli sada pohlepni ljudi
od vlasti i moći ludi
bog im je novac zavist ih vodi
važno im samo na prestolu da sedi.
Baš ih briga za narodnu sudbinu
udarila moć u glavu pa bi i krst da skinu,
zabranili Uskrs i molitve
jadan je narod uz takve glave.
Širom sveta pomahnitale vođe
želja da krst sruše nikako da prođe,
niste ni prvi ni poslednji koji krst gaze
na kraju vladari dolazite i vi do kraja staze.
A bahatost i novac neće vam pomoći
novac ne leči a vlast kosti ne okrepljuje
jer Gospod daje,Gospod uzima,u njega su moći,
samo Nebeski car leči i isceljuje.
Bacate bolesti otvarate vatre rata
zaboravljate krv Gospoda Isusa Hrista
koji je otkupio grehe na mukama krsta,
Zto vas molim ne zatvarajte crkvama vrata.