Добродошли!
ЖЕНА
Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада…
Увек нуди више,
но што што жели дати…
Жена је драгуљ блистав,
насмејани отров слатки,
вечна тајна и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.
Настави са читањем “ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић”
do najbližeg uličnog igrokaza
čekamo bus. upitah li ljiljanu
kako to da ne zastaje više
kad crkvena zvona odjekuju
kad mekana se razliježe
rezonancija s minareta
kad odlasci na piknik
mirišu na cimet
Настави са читањем “ŽRVANJ – Mirko Popović”
БАЛЕРИНА
На позорницу живота стајеш
Почиње игра твога живота
Желиш смело у игри да трајеш
У њој је сва света лепота.
Не знаш куда те све игра води
Знаш да уживаш док те музика носи
Чаролија ти више годи
Кад ветрић милује увојке
у твојој коси.
Живот је овај вечита игра вука и Аске
Играш је вешто, баш како треба
Тражиш од људи да скину маске
И да их љубав оплемени с неба.
Учини ти се да си балерина што чека
Да заврти свој свет у круг
Тад ти се и срећа учини далека
Питаш се да ли ти је живот
икад био друг?
Крећеш у сусрет новом животу
Храбро корачаш,
животну сцену газиш
У људима тражиш само доброту
Најлепше у њима проналазиш.
Играј, нек’ се цео свет око тебе њише
У твојој игри је сва твоја радост
Играј за живот, играј све више
Нека ти у души вечно остане
љубав и младост.
ПТИЦЕ ВЕСНИЦЕ
Зашто се лепота ведре ноћи тихо своди
док птице веснице снивају на мутној води
оне исте птице из срећних дечачких дана
као да ми шапћу: можда зацели ова рана
Знају оне а знам и ја да она зацелити неће
да ће она и ране нове постајати веће, веће…
и зјапиће на крају пута као празан гроб
за мене ваљда јер смртан сам, само Божји роб
Спавајте, спавајте птице пред вама је пут дуг
чека вас тежак и опасан лет, далеко је југ
далеко, далеко је гнездо, што га тамо свисте
С пролећа када се вратите, ако вам не махнем
не будите тужне, прилегао сам да предахнем
мислио сам тако… пролећне зоре остаће исте.
Дуле Пауновић
ВЕРА
Убеђен сам…
да је душа моја одувек тумарала безвременом тамом
од првог греха мог далеког претка
чекајући рођење мог тела и зрелост душе.
И дошло је то време, зло време
као време испаштања и искушења.
Мој свет је сведен на искорак старца
снага на немоћ заточеника у оронулом телу
промишљање на разумевање порука Творца…
Вера… то је оно што је скрио дубоко у мени од мене:
оно у човеку изнад људског,
она је снага Творца у човеку.
И зато је тражим, у себи, скривену у тајнама подсвести.
Борим се… да је нађем.
Са искреном вером у души, борбеног духа
Творац може учинити моје снове и жеље стварношћу
Нада… настала на исходишту вере и борбе
она ми никада неће дозволити да посустанем
предамном ће увек бити отворен неки пут
пут Творца и чисте душе и јасних мисли
Живот ће ми довека бити крвава борба са собом самим
да не постанем грех потомака својих
да не постанем клетва и испаштање нерођених
да зло не чека рођење нечије и зрелост његове душе.
Дуле Пауновић Мајданпек
18. октобра 2020.год.
Када се вода Великог потопа
поново на границе обала повукла,
из непробојног стакленог оклопа
у пени бујајуће воде тока
Љубав се тихо на копно извукла,
чекајући без одређеног рока,
огртач невидљивости навукла.
Као изгубљена пандорина кутија,
да буде отворена, пуштена на слободу,
јер не воли љубав заточеништво,
зато и напусти узбуркану воду.
Многи су се у љубави утопили,
не знајући вешто да пливају.
Многи се и у њеној ватри истопили
у покушају уљем да заливају.
Ни ја не знадох у тој бујуци пливати,
не умех контролисати дозу.
Можда сам требао нека осећања скривати,
као у овим стиховима прозу.
Али прорадио је срца охлађени мотор
и у мени тад све беше складно,
она била је мој најбољи доктор,
поред ње горех и кад ми је хладно.
Њени нежни додири давали су снагу,
њен заљубљен поглед што у мом се губи.
Заволех њену искреност преда мном нагу,
Те необуздане уздисаје када ме љуби.
Прошле су године, испариле у магли.
Више нас нигде није било.
Наши потези беху сувише нагли,
она напусти моје пољуљано крило.
Годинама рањен, ја остадох смрвљен,
скривајући страдање, од свих заборављен.
Она остави само дрхтави додир,
пробијен панцир, нарушен мир,
само шапат ледених збогом,
слатки мирис нежне коже…
ја беше њом опијен као дрогом,
смрскане пузле не могу да се сложе.
У петљи времена осуђен да лутам,
проклетство већ прихватих за дар.
После потопа остадох да плутам,
тражећи нови исправан радар.
…
Једном ћеш се сетити мене,
кад досаде лутања и пороци вечити.
Зајецаће душа као лептир у ватри
и ништа жал не може излечити.
Сетићеш ме се једном опет
у тмурној зори без иједног звука,
у слеђеним кишним сузама на прозору,
у откуцајима срца, душевних мука.
Једном ћеш се сетити мене.
Мраз ће прострујати леђима
и лето ће у трену постати зима.
У тој оловној, пепелној измаглици,
пожелећеш да опет нас има.
Сетићеш ме се једном опет,
кад распадну се маште к’о кристал бездушни
и сваког тренутка болеће све више,
тражење по памћењу избледеле нежности.
Једном ћеш се сетити мене
у језивој тишини неподношљивој,
кад досаде игре, лутања, наступи страх.
Хтећеш да удахнеш дубоко…
Али у том тренутку… изгубићеш дах.
hoćemo li se sretati
kao duge sjenke
bez pitanja bez pozdrava
Настави са читањем “JEDNOM – Mirko Popović”
ЖИВОТ ЈЕ ТО
У прашини, на испуцалој земљи
у смежураној вени
последња кап крви сахне
сва сећања су у њој
– прошлост, живот…
Небом, ни плавим ни црним
мојим небом
јато ускомешаних птица кружи
нити гракћу, нити певају
… ћуте и множе се
– злослутнице
Од када је света и века
-људи, на крају се догађа исто
брже или лакше… у тренутку
по заслузи или божјој вољи
пир јата црних грабљивих птица
– судбина је то
Сунце увек негде свиће
и без нас
земља -ливаде су цветне
песма јата птица ори се лугом,
плач новорођенчета
шири се незаустављиво васељеном
…. сећања и радости се рађају
– живот је то.
Дуле Пауновић Мајданпек
17. октобра 2020.год
Mesec u Savi se ogleda
noć tiha po vodi klizi
sama na obali sedim
tebe čekam
otišao si
a kao da otišao nisi.
Mesec u Savu zaljubljen gleda
a ja tebe i dalje čekam
željna tvoga blagog pogleda
bez tebe više ništa nemam.
Na obali sada sedim sama
Mesec svoj lik u vodi mije
u mislima te mojim čuvam
ljubav naša prestala nije.
Дуле Пауновић