www.poezija.rs

Као одјек туге зајецаше звона
док у оку сетном трептај сузе једне
ко сироче саме, би једина спона
између прошлости и вечности ледне.

Зарудише звуци несталом осмеху
и дубоку стазу засекоше с криком
лицу, што запрети раздраганом плеху
да опело такво никад више ником.

Вапај хумне земље болу није раван
звери што у мени риком зору руди,
па уплатних покров неспокоја чаман
ходочашћем снима, да дан не разбудим.

Замуче занавек дах животне моћи
тренутком кад бисер непребола кану.
У извор се твори што ври у самоћи,
да с’ жубором хрли сваком новом дану.

Настави са читањем “ЖУБОР – Душан Комазец”

Разбудила зору, па мирисе носи
појутарја сненог и немих конака
та злослутна киша што ромиња, роси.
Призвала је одјек несталих корака.
 
Из капљице једне суза немог бола
отргла се крадом том облаку суром.
Девичански чиста дели се на пола.
Један јој се део разноси са буром.
 
Другу половину мени нуди нежно
да с кондиром вина црног, испијеног,
у времену неком леденом и снежном
разбуђујем чежњу због одласка њеног.
 
Не могу и и нећу, јер утрену једном
кад је сенка туге над нас се надвила
у нехату твоме ил’ заносу чедном
твоја су се мека раширила крила.
 
Знам, никада више чежња која неста
обгрлит’ нас неће мирисом што мами,
јер се давно наша изгубила цеста.
Сад смо пролазници случајни у тами.

Настави са читањем “СЛУЧАЈНИ ПРОЛАЗНИЦИ – Душан Комазец”

Пут ружама посут нестао у блату.
Обрастао трњем, некада у злату.
Сад у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли веје.

Некада јунаци, а сад безоблични
духови прошлости и нимало вични
даху ветра новог ког будућност иште.
Од сећања њима оста пепелиште?

Небеска калдрма није више златна.
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.

Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су славне
синови најбољи у небеском пламу!
Никога сада нема да разгрне таму?

Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине.

Кроз облаке снене заискриле звезде,
на коњима силним архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.

Заруђена поноћ чежњом затрепери,
српски народ моли огрезо у вери
да благодат с’ неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:

„Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи , у води…
Прослављамо Божић, кад Христос се роди!”

„Захвални смо теби Богомајко Света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
„Ми сада у Богу славимо човека!”

У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!

(C) Душан Комазец