Добродошли!
ЧЕКАЊЕ
Увек се неко или нешто чека,
дочекан врисак дечји ,
ода је животу,
гранороги чекајући борбу,
чека право на нежну лепоту.
Болеснима чекање је тужна хипотека,
чекање је кадкад варка,нада,
да га нема,
кад би било сада ?
ЛЕРО
Сретао га испред договора,
без разлога долазио,
живео бланко,
жалост му је смешна сила била,
све му било лако.
Olujni gromovi se na mene spustiše,
usred ogromne topline,
iznenada osetih zebnje koje slutiše,
velike gorčine.
A nada da je sve san, nestade,
zajedno sa mojom dušom
koja ode za njom.
I sve na tren zastade.
Te strašne oluje te od mene odnele,
ugasila se jedna ali rodila nova,
Nada, Vera?
A zašto baš moja?
Ko li mi te sada čuva moj andjele?
Настави са читањем “Moja si večita praznina, Jovana Živković”
ПИЈАНА ПЕСМА
пијан сам ноћас
пијан ко чеп
звезда плава плива свемиром
ни пијан није увек слеп
мрштим се
чезнем
клатим се
снег пада
колико пута
још треба да се зезнем
колико пута
још срце да страда
зашто
кад је пијаница
нашла разлог
а кад није
Настави са читањем “ПИЈАНА ПЕСМА – Љубодраг Обрадовић”
Долино детињства чедног
да ли још увек блисташ
оним чаробним сјајем
сунца руменог, медног
када на починак креће?
Однео је вихор страсти
далеко од родног краја
душу нежну која сања
титрај листа, бокор жита,
дах несталог завичаја.
Овде шума, тамо њиве.
Овде река, тамо класје,
па сећања кад оживе,
разиграју успомене,
зажубори тад безгласје.
Волео бих да пролеће
кад заблиста старим сјајем
распе своје зраке чисте
на гору што овде блиста,
обгрли ме завичајем.
Долино детињства чедног
зашто баш пролећа сваког
цветне кад заруде зоре
из ока благог и сетног
заискри бисерно море?
Настави са читањем “ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец”
ДИЛЕМА
Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.
Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.
Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог…
А мој пут и није лош,
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.
За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.
А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.
Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић
Прочитајте и погледајте видео!Е,…
Posted by Ljubodrag Obradović on Понедељак, 28. децембар 2020.
Е, НЕЋУ
Нећу да слушам
лажи и обмане,
нећу да верујем
у ђавoлe и вештице.
Нећу да плачем
уз јутарње програме,
нећу да ме плаше бројкама
умрлих од разних врста
бoлeштина.
Нећу да губим наду,
нећу да ми веру, децу,
унучад краду.
Нећу да ме по рамену тапшу,
а над главом мачем машу.
Нећу, нећу
овакву стварност,
трулост, мржњу и
бруталност.
ЗАГРЛИ МЕ
Заборавићу тугу,
болне успомене.
Запловићу речима твојим
к’о капетан галије
на валове помахнитале.
Загрли ме,
На груди привиј
откуцај срца твога
на срцу свом
да осетим.
Нека твоје руке
душом моје милују,
нек усне пољубце ткају.
Нек траје опој срећом
и вечношћу у загрљају
звезда кроз хоризонт.
Нит по нит у љубавни вез
топлином нежности
преплавићу твоје срце.
Заголицаће ноздрве,
мирис шездесет осме.
Радост и срећа
избрисаће године.
Загрли ме.
ВРАНА И СЛАВУЈ – (шумска трагедија).
Публика послушна,
неука шумска раја – далеко од раја.
Заграктала врана фугу,
Зелено пролеће,
долетео славуј класан,
на ФЕСТИВАЛ ПТИЧЈЕ СРЕЋЕ.
Ал певати њему нису дали,
само с враном у дуету,
какав је то дует био,
да је смео, побего би цео гај,
што је славуј лепше пево,
тужнији је био крај.
Бесно сова хукну врани,
пре што бедна почнеш, а ти стани,
па зар теби није јасно,
да ти не знаш певат класно.
Гракну врана без пардона,
ја сам шуме примадона,
не кривите ништа мене,
славуј мора си`ћ са сцене.
Утисак је био горак,
славуја су отерали,
са враном је пево ћорак – чворак.
А како су зазвучали,
унапред сви су знали,
ал`им таквим ипак тапшу,
још их славе,
и не само овај пут,
већ када год би ови ружни ,
увек што их има тужни,
дисонантно запевали.
I sada deo sebe tebi dajem,
Čime li si zaslužila da u moje misli uđeš?
Srce pitam te.
Ti uvek ćutiš ali tutnjiš i boliš najjače.
Žašto te tako lako dajem,
A znaš u meni najlepše da budiš,
Osetim te u svakoj reći, stihu, pesmi…
Svojim nitima prolaziš kroz celo moje biće
Pa onda obgrlim te ja obema rukama,
pa pošaljem drugima da te svlače.
Ja to ne umem,
Samo te snažno privijem i ne puštam,
A onda kada odlučiš da odeš,
Ne mogu da te zadržim, ali čudno je
ja te još uvek osećam…
Čudna si ljubavi,
Opiješ pa otmeš,
Ne da se od tebe prezati,
Jedino kad ti se prepustim
Najlepša si,
Ali tad i najviše boliš.