Долино детињства чедног
да ли још увек блисташ
оним чаробним сјајем
сунца руменог, медног
када на починак креће?
Однео је вихор страсти
далеко од родног краја
душу нежну која сања
титрај листа, бокор жита,
дах несталог завичаја.
Овде шума, тамо њиве.
Овде река, тамо класје,
па сећања кад оживе,
разиграју успомене,
зажубори тад безгласје.
Волео бих да пролеће
кад заблиста старим сјајем
распе своје зраке чисте
на гору што овде блиста,
обгрли ме завичајем.
Долино детињства чедног
зашто баш пролећа сваког
цветне кад заруде зоре
из ока благог и сетног
заискри бисерно море?
Душан Комазец
(Прочитано: 140 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.500 пута)