Moj život – Mira Murgul 



Moj život

Rodjen sam u neka lepa vremena
k’o sva deca toga doba,
roditeljsku ljubav imao
al’ i svojim željama težio.
…
Školski dani brzo tekli
roditelji se ponosili,
dobar djak sam uvek bio
diplome sam donosio.
…
K’o momak već odrastao
i gimnaziju završio,
al’ želja se stvori jaka
Vojna akademija bude struka.
…
Vec stasao u čoveka
u srcu se ljubav rodi
za devojkom, lepoticom
pa i pravom, pametnicom.
…
Voleli smo se i učili
i dva sina izrodili,
teška bolest se pojavi
njenom smrću nas rastavi.
…
Svoju tugu sam preneo
nauci i novom znanju,
dok su deca odrastala
i u ljude stasavala.
…
Po zemlji i inostranstvu
sticao sve više znanja,
napisao šezdeset knjiga
patenata i inovacija.
…
Kol’ko ljudi sve to cene
to dopire i do mene,
inovacije nisu za ukras
ceo svet, i ljudski spas.
…
Specijalizirao,Magistrirao
Doktorirao, Akademik
dr. Pukovnik ABHO,
redovni profesor postao.
…
I svo svoje stečeno znanje
prenosim na kolege mladje,
Srbija je puna znanja
i za nova pokolenja.
…
Volim nauku, astrografiju,
duhovnost i sport,
prirodu, ekologiju
i sav ljudski rod.
…
Sad’ moje srce želi
ponovo da mnogo voli,
pravu ženu pored sebe
život sa njom da podelim!
…
Настави са читањем “Moj život – Mira Murgul “

ДОБРА ВЕСТ – Драгослав Граочанкић



ДОБРА ВЕСТ

Је л’ замка?!
Шта јој следи?!
Је л’ претходница непомена,
који боље заседне и заскочи
после милозвука?!

Је л’ нада што се прометне
у безнађе,

Је л’ срце што је као никад
заиграло,
а онда стало?!

Да ли је тако било
и са јеванђељем?!
Настави са читањем “ДОБРА ВЕСТ – Драгослав Граочанкић”

ДИЈАЛЕКТИКА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ – Андреја Ђ. Врањеш

ДИЈАЛЕКТИКА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ

Зашто ме повлачиш за плетенице љутито рече Јелена, дјевојчица првог разреда, дјечаку који је сједио у клупи иза?

Ето зато што хоћу, што ми је тако лијепо, одговори плавушан, широког осмјеха, као да је стасали, младић, који привлачи пажњу шармом.

Теби је лијепо али мене боли. Даница која је сједила са Јеленом у истој клупи помно је пратила дијалог. Битна, више бијесна што дјечак грубо чини њеној другарици, жустро одбруси : ,,Не вриједи ти то што радиш Михајило, Јелена је заљубљена у мог брата из шестог два, ти си незанимљив, да се ниси поново усудио, јер ћеш имати проблема“, зајапурена, брзо и без паузе рече што је наумила. Зачуђена виђеним и оним што је чула Јелена се приближи на неки начин другу. Лажеш да сам заљубљена у Рељу, мој момак је фудбалер и шта се тебе тиче ко мене вуче за косу, моја глава, моја коса. Види ти њу,воли фудбалера, е баш си ми ти за фудбалера, немој Јелена молим те, тактична заврши кратку тираду. Десило се једном, далеко давно, отишло у прошлост, чинило се и у заборав.

Настави са читањем “ДИЈАЛЕКТИКА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ – Андреја Ђ. Врањеш”

МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец

Освиће зора небески чиста,
на све стране равнице грај.
Душа сељачка к’о бисер блиста.
Долину снену прекрива сјај.
 
Сунашце летње ливади родној
отима прву јутарњу росу.
Тихо се шири по земљи плодној,
загрева шуму златокосу.
 
Шушти тишина, и багремари
из којих предивних птица пој
прекрили рушеван салаш стари
док небо злати пчелица рој.
 
Трепетом тихим долина плодна
обљуби прашњав, раздраган пут.
Мучи се коса, година родна,
полеже  откос злаћан и жут
 
Почело тихо вече да руди.
Косаца орних песма се чује.
Док роса капље с’ њихових груди
мирис равнице одјекује!
 
Настави са читањем “МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец”

КОРАЛНИ СПРУД – Слободан Ценц


КОРАЛНИ СПРУД

Путује лађа Кипарска,
пуни се банка Ларначка.
Под палубом седим, веслам и ја,
за труд ми награда ударац- два.
Ту поред мене весла пук,
музика души робова мук.
Ритам нам задаје бубњар, глув и слеп
док на глас пева – „Живот је леп“.
На палуби бесни пијани пир,
цео мој живот је нечији хир?
Оргија бал од јела и пића,
а танго цвили кроз гајда мех,
пуцњи,
кикот
и јарећи смех.

Окно се отвара у прави час,
Боже, има те!
Неко се, ето, сетио нас?
По главама пљушти помија киша,
угњило воће и избљувак слаткиша.
Ниоткуд, пацов стрчи низ нос
на очи отме ми оглодану кост.

Настави са читањем “КОРАЛНИ СПРУД – Слободан Ценц”

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ – Здравка Бабић

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ

Цркви Љевишки,
„Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје“

 

Усних те ноћас,
уочи Ђурђевдана,
указа ми се свјетлост,
најљепша, Прeсвета!

Богородице Љевишка…
Васељенски сабор, Светице.
А, страшни Cуде.
Часовник стао, вјекови се укрстили.

Душа Ти се на Небо ваздигла.
У бодљикавој жици, љепотице, тужиш,
у болу земаљског јаука.
Погурена од кише ледене.

Долазим ти сестро, обалом немира,
са иконом Светог Лазара у њедрима.
Кандило запалила, јелек пригрнула.
Мајка ми га срмом метохијском везла.

Ето ме, Љевишко, наду одјенула,
гробове да чувамо, Теби да се молимо.
Теби за љубав, Метохијо мученице,
Српска, видоводна, жуборна!

Аутор: © Здравка Бабић

Настави са читањем “ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ – Здравка Бабић”

НЕЧУЈ – Душан Комазец

Бруји тишина, умукле речи,
а ја ко’ слепац обневидио,
растачем тугу док болно јечи
чемер, у душу који се свио.
 
Убог је поглед, на лицу боре,
траг блуда чије вечите пратње
рад’ тебе беху пијане зоре
које догнаше немир и патње.
 
Пристижу снови бројни и пусти.
У глави кошмар, мисли се роје.
Бежим, ал’ залуд, са неба густи
облаци тугом стално ме доје.
 
Тад хитам недраг себи и роду
који ме прокле вечитом клетвом
у далек нечуј где ту слободу
сматраћу својом најбољом жетвом.
 
Снег веје, ледне пристижу зиме.
Душа би хтела варљиве очи.
Усне би хтеле најлепше име.
Клецава нога неће да крочи.

Настави са читањем “НЕЧУЈ – Душан Комазец”

НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић

НЕКО ПЕВА

Сваког јутра неко песмом оплакује
Моја поља
По неке на јаук личе, неке буду
Болни крик
Да ли је то провиђење
Клетва или Божја воља
Да угасим босом ногом, пламен
Жар и жртвеник

Од те песме низ образе, врелог сунца
Липте капи
Кад ливада пукне гола загрцнем се
Туга зјапи
Слогови и бразде дрежде
У откосе себе стављам
Уста горка, не говорим вранама се
Само јављам

Ехо вришти и одзвања, негде
У подножју брега
Арије ме грудоболне нађу саме
После свега
Дах трепери, врелина ме
До костију разбаштини
Гледам с ветром, плеше трава
Ја тихујем у тишини
Да ли неко можда данас, пева
Оду мојој срећи
И да хоћу од те песме нукуд
Не могу утећи
Од лепета лакокрилих, бежим
Док не будем спутан
Подари ми Боже разум
Да са песмом не
Одлутам

Настави са читањем “НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић”

БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец

Тамо где вода извире сама
најлепши жубор реке се чује.
Обалу снену прекрива тама,
хук прошлих дана одјекује.
 
Уснуле врбе скривају тајну
младости бурне коју су боли
танане душе те ноћи сјајне
стегли, па не сме више да воли.
 
Свиле се гране, таласе љубе,
знају да виде се последњи пут.
Ко’ чежња твоја они се губе
док лишћу милују увели скут.
  Настави са читањем “БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец”

Stihovi za duše DVE – Lepa S.

 



Svaku sam ranu
sašila
nitima
od plemenitog sjaja svile
blagim pokretima ruku
oko duše

I sve su zarasle
osim DVE što se provide
koje će nadziveti mene

Te ću poneti sa sobom
kao zadnje suze
neisplakane
u mom neprebolu 

Kad me povedu Andjeli
kroz mirnu noć
tiho
da odletim
u beskraj beskraja
i sretnem njih
koje sam zeljna ostala

I koliko god da je Nebo daleko
u mom srcu zive
kao da se vidjamo
svakoga dana.

Lepa Cirih
30.12.20