НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић

НЕКО ПЕВА

Сваког јутра неко песмом оплакује
Моја поља
По неке на јаук личе, неке буду
Болни крик
Да ли је то провиђење
Клетва или Божја воља
Да угасим босом ногом, пламен
Жар и жртвеник

Од те песме низ образе, врелог сунца
Липте капи
Кад ливада пукне гола загрцнем се
Туга зјапи
Слогови и бразде дрежде
У откосе себе стављам
Уста горка, не говорим вранама се
Само јављам

Ехо вришти и одзвања, негде
У подножју брега
Арије ме грудоболне нађу саме
После свега
Дах трепери, врелина ме
До костију разбаштини
Гледам с ветром, плеше трава
Ја тихујем у тишини
Да ли неко можда данас, пева
Оду мојој срећи
И да хоћу од те песме нукуд
Не могу утећи
Од лепета лакокрилих, бежим
Док не будем спутан
Подари ми Боже разум
Да са песмом не
Одлутам

Настави са читањем “НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић”

БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец

Тамо где вода извире сама
најлепши жубор реке се чује.
Обалу снену прекрива тама,
хук прошлих дана одјекује.
 
Уснуле врбе скривају тајну
младости бурне коју су боли
танане душе те ноћи сјајне
стегли, па не сме више да воли.
 
Свиле се гране, таласе љубе,
знају да виде се последњи пут.
Ко’ чежња твоја они се губе
док лишћу милују увели скут.
  Настави са читањем “БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец”

Stihovi za duše DVE – Lepa S.

 



Svaku sam ranu
sašila
nitima
od plemenitog sjaja svile
blagim pokretima ruku
oko duše

I sve su zarasle
osim DVE što se provide
koje će nadziveti mene

Te ću poneti sa sobom
kao zadnje suze
neisplakane
u mom neprebolu 

Kad me povedu Andjeli
kroz mirnu noć
tiho
da odletim
u beskraj beskraja
i sretnem njih
koje sam zeljna ostala

I koliko god da je Nebo daleko
u mom srcu zive
kao da se vidjamo
svakoga dana.

Lepa Cirih
30.12.20

ЧЕКАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ЧЕКАЊЕ

Увек се неко или нешто чека,
дочекан врисак дечји ,
ода је животу,
гранороги  чекајући борбу,
чека право на нежну лепоту.
Болеснима чекање је тужна хипотека,
чекање је кадкад варка,нада,
да га нема,
кад би било сада ?

ЛЕРО

Сретао га испред договора,
без разлога долазио,
живео  бланко,
жалост му је смешна сила била,
све му било лако.

Настави са читањем “ЧЕКАЊЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

OSLUŠNI BABO – Edima Efendić Džinić

OSLUŠNI BABO

Oslušni babo kako se u ovoj tišini moli
svaki list na grani,
golub u krošnji staroga hrasta
u letu kako se moli lasta.

I kako mjesec pod zvijezdama skriva glavu
kako me ostavljaš samu
da se izborim sa stihom svojim,
a ja se babo bojim!

Čuješ li, oče, kako zvuk para nebo,
a riječi mole li mole
i kako glava sedždi pada srce da ne strada
i duša zajedno sa pjesnikom moli
u grijehu vatre svojih riječi da ne gori!

Opomena mi bi, babo, pjesnikova riječ, šapat i krik,
dova i molba, milion puta preslušah stih
i vraćah se iz početka listam stranice svake pjesme
moje i poželim da postanem pjesnik skroman i tih.

Želim, babo, želim da u skromnosti svojoj izgorim
i da mi ne sude ljudi, njihov sud se ne tiče mene
onaj koji sudi njemu stižemo na vrijeme
i polažemo sva djela, sve riječi naše
od tog suda, oče, moje se pjesme plaše.

Učim od vrla pjesnika koji zabasa sa puta
i ovo moje pero svjedoči da je istina jedna,
snažna i važna da svako slovo, misao moja,
mora naći spokoj i mir u duši
teško li se nama ako se Božiji bijes na nas sruši!


 Autor: © Edima Efendić Džinić, Zvornik
 Recenzent: Rade Biočanin

Настави са читањем “OSLUŠNI BABO – Edima Efendić Džinić”

Moja si večita praznina, Jovana Živković

Olujni gromovi se na mene spustiše,

usred ogromne topline,

iznenada osetih zebnje koje slutiše,

velike gorčine.

A nada da je sve san, nestade,

zajedno sa mojom dušom

koja ode za njom.

I sve na tren zastade.

Te strašne oluje te od mene odnele,

ugasila se jedna ali rodila nova,

Nada, Vera?

A zašto baš moja?

Ko li mi te sada čuva moj andjele?

Настави са читањем “Moja si večita praznina, Jovana Živković”

ПИЈАНА ПЕСМА – Љубодраг Обрадовић


ПИЈАНА ПЕСМА

пијан сам ноћас
пијан ко чеп
звезда плава плива свемиром
ни пијан није увек слеп

мрштим се
чезнем
клатим се
снег пада
колико пута
још треба да се зезнем
колико пута
још срце да страда

зашто

кад је пијаница
нашла разлог
 
а кад није
Настави са читањем “ПИЈАНА ПЕСМА – Љубодраг Обрадовић”

ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец

Долино детињства чедног
да ли још увек блисташ
оним чаробним сјајем
сунца руменог, медног
када на починак креће?
 
Однео је вихор страсти
далеко од родног краја
душу нежну која сања
титрај листа, бокор жита,
дах несталог завичаја.
 
Овде шума, тамо њиве.
Овде река, тамо класје,
па сећања кад оживе,
разиграју успомене,
зажубори тад безгласје.
 
Волео бих да пролеће
кад заблиста старим сјајем
распе своје зраке чисте
на гору што овде блиста,
обгрли ме завичајем.
 
Долино детињства чедног
зашто баш пролећа сваког
цветне кад заруде зоре
из ока благог и сетног
заискри бисерно море?
  Настави са читањем “ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец”

ДИЛЕМА – Љубодраг Обрадовић

ДИЛЕМА 

Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.

Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.

Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог…

А мој пут и није лош,
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити  олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.

За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.

А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.

Настави са читањем “ДИЛЕМА – Љубодраг Обрадовић”

Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић

Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић

Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић


Прочитајте и погледајте видео!

Е,…

Posted by Ljubodrag Obradović on Понедељак, 28. децембар 2020.


Е, НЕЋУ

Нећу да слушам
лажи и обмане,
нећу да верујем
у ђавoлe и вештице.

Нећу да плачем
уз  јутарње програме,
нећу да ме плаше бројкама
умрлих од разних врста
бoлeштина.

Нећу да губим наду,
нећу да ми веру, децу,
унучад краду.
Нећу да ме по рамену тапшу,
а над  главом мачем машу.

Нећу, нећу
овакву стварност,
трулост, мржњу и
бруталност.

Настави са читањем “Е, НЕЋУ – Латинка Ђорђевић”