НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

DAMARI TIŠINE

Damari tišine kroz žile mi biju,
Srce mi pucketa k’o da je od stakla,
Ne podnosim dobro ovu aritmiju,
Svaka reč me napisana
Ponovo dotakla.

Damari tišine bude me uz buku,
Rasanjuju i, odlučno,
Vode me za ruku.

Razapeta duša na granici jave,
Između buđenja i nestvarnih snova,
Pritiskaju reči, počinju da dave,
i nastane tada jedna pesma nova!

© Ljiljana Tamburić

СТИХОВИМА ДАЋУ КРИЛА ДА ЛЕТЕ, Љубодраг Обрадовић

Шта је то песма? Да ли се песма сања? Да ли се песма живи? Да ли је песма живот? Може ли песма бити роман? И још хиљаду питања прочитаћете у првој поетској књизи Љиљане Тамбурић “ДАМАРИ ТИШИНЕ”! И добићете одговоре на свако од њих.

Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одaберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао. Зато је и мој одабир песама које ћу цитирати овога пута био свестранији и обимнији. Одабрао сам 19. песама, скоро трећину књиге. А о одбраним песмама нећу додати ни реч, ништа моје. Песникиња је све рекла! Могу Вам само препоручити да из песама које сам цитирао у наставку, све цитате прочитате као једну песму, јер се могу и тако читати… Можда ћете тако и Ви пoлeтети на крилима поезије.

Стиховима даћу
крила да лете
Као птице златорепе.
Да слећу на прозоре,
Да шарају слике
И пределе далеке…
/СТИХОМ ОСЛИКАНО – Страна 5./

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
/НАМЕРА – Страна 7./

Ухватићу овај дан
За јутро…
…..
Ухватићу овај дан
За подне…
……
Ако ми побегне
Трчаћу
И ноге ћу поломити
Ако треба
Само да га ухватим.
…….
Упрегнућу га у јарам
И бичеваћу га…
И ораћемо по небу бразде
Док не попадамо
Од умора…
И заспимо…
Несвесни узалудне јурњаве!

А ујутру…
Ујутру све испочетка…
/УХВАТИЋУ ДАН – Страна 11./

Настави са читањем “НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ”

СПАВАЈ – Драган Тодосијевић


СПАВАЈ


Спавај
У сенци
Моје душе

Спавај
У заветрини
Моје кише

Спавај
Ту
На левој обали
Пепељуше


Спавај
У песми
Вредних ратара

Спавај
У песми
Ноћних птица

Спавај
У фијуку вејавица

Спавај
У мирису
Пољског цвећа

Ту
На левој обали
Пепељуше

Спавај село моје

Настави са читањем “СПАВАЈ – Драган Тодосијевић”

Mala reka–miško pločić

Kroz Žabare reka teče
Ja pored nje petama svako veče
Iako više nije ko što je bila
Mnogo je tajni ona krila…

Prve ljubavi,prve šetnje pored reke
Prvi poljubac,prvi dodir njene ruke meke
Prvi stihovi,prve pesme posvećene njoj
Prvi put usne nam se dodiruju u spoj…

Mnogo puta su se pored reke male
Njene usne mojim usnama dale
Mnogo najlepših dodira tu su se zbili
Koji su meni najlepši bili…

Mala reka što teče nasred sela
Mnogo je prvih poljubaca srela
I pored njene divne obale
Mnoge su devojke svoje usne prvi put dale ..

Mnoge prve ljubavi su započete tu
Pored male reke što teče kroz Žabare
I svu njenu lepotu ne mogu da plate
Ni razni dijamanti,ni bilo koje pare.

У МОЈОЈ ДУШИ МРАК – Мишко Плочић


У МОЈОЈ ДУШИ МРАК

Седим у кући, тужан и занесен
Напољу је прoлeће, пролази зима
Седим у кући, а у срцу бол
Мој једини друг постао је алкохол…

Зстворен прозор, рoлeтне на дну
Унутра загушљиво, у души смрад
Угашено светло и тотални мрак
За живот ја сам постао гад…

Сунце греје, и леп је дан
А мој је живот тако досадан
У њему само потпуна тмина
Лепо време, а код мене помрачина…

Не видим ништа, јер тамно је све
Иако је напољу сунце и прoлeће
У мојој души лију хладне кише
Срећа мене не воли више.

Настави са читањем “У МОЈОЈ ДУШИ МРАК – Мишко Плочић”

Lady of vine

Grla suvih

vinom, ispirasmo naša

nepca.

Noćima

i za dana dugih

da damar ti nađem

igrasmo se čedno, igara nam znanih

igrasmo se, kao da smo deca.

Pored reke, što sa Alpa

pahulje i trave sa sobom donosi

nozdrve rastačem mirisom  trešanja,

očima te mijem, pogledima ljubim

s’ mirisima Alpa u rasutoj  kosi.

Dok prste umačem u ostatke vina

u talase reke kao da uranjam,

s’ kapljicama bistrim što naliče rosi,

sve sam više budan

a sve više sanjam.

Miris tvoj dok rastačem u nozdrvama svojim…

 

Рат и љубав

Ја пођох на ратишту густом,
са душом пустом да чувам њу
и све оне које волим и ценим.

Јуче сам добио писмо
да жели да оде одавде,
шта могу ту да урадим,
осим да јој обезбедим пут
до бољу будућност.

Док се ја бијем на кршевима косовским,
та једна планина толико је велика
да ће ти душу узети.

А она,са лепим именом чије је Бог одредио,
са лепотом и добротом из наших снова,
Катарина,је решила да иде
да иде тамо далеко
преко стотину планина и гора
за боље сутра.

Не знам дали сам погрешио или не,
то остаје енигма,
И ту ме снађе метак на Кошарама,
метак љут и брз као гром,
ушао у мене
и побио све живо што је остало
тамо.

Ето,20 година прођоше,
сви се умирише,
а ја јад и чемер црни
остао сам сам.

Нема ње,нема ништа око мене,
осим патња и пакао
који ми је душу узео,
ниједан миран дан ми није дао.

Тамо далеко,далеко од мене
тамо је љубав моја,
тамо је моја Каћа.

Надам се,ако будем остао жив,
да ће она ово прочитати
и видети да је нисам
заборавио.

Aleksandra Viorovic – Sačuvaj me…

smart

Sacuvaj me, u svojim mislima, tako velikim , da ima mesta i za mene, tako lepim, beskrajnim …
Sačuvaj me, u svojim očima, sa unutrašnje strane kapaka, kada trepavicu trepavicom dodirneš, da me vidiš, da sam tu ispred tebe… Sacuvaj me, u svojim grudima, na tim prelepim nedrima, tu duboko u srcu svom,kada me zagrlis, da znam, da mi je tu i mesto …
Sacuvaj me, i medju rukama, u onom cvrstom zagrljaju, dodirom ciste ljubavi, prepunom neznosti, onom snaznom osecaju, da samo tebi pripadam …
Sacuvaj me, i u snovima, u onim beskrajnim nocima, i kada zaspis, seti se i mene …
Sacuvaj me, i u svojoj dusi, ne daj da mi suza krene … seti se, seti se mene …
Sacuvaj me , u Sebi, u secanju od zaborava, Jer moja Dusa , samo tebi pripada …
Seti se, seti se, mene …
🌹🍀

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш

ЊИМА СУ ОТИМАЛИ

Кад отму, све им отму,
кад отимљу,
нешто и оставе,
од када их испод неба има,
њима се отима.
Нису на ноге могли никад стати,
камо ли имати.
Срећни кад немају,
тада им несоји,
очију ситних,
немире заобилазе.

Настави са читањем “ЊИМА СУ ОТИМАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРСТ – Драгослав Граочанкић

ПРСТ

Млади запат омађијали
тодорци.
Би им узвраћено.
Утече им зла снага у нигдину.
Запат пробуја – и додирну
небо.

Настави са читањем “ПРСТ – Драгослав Граочанкић”