Осмех
Она ће њему:„осмеху мој.“
„Осмеху мој“ и он ће њој.
—Што ти у очима сад тако сја?
—Па сја и у твоја ока два.
На ветру је играла златна влас,
и све су схватили у исти час.
© Стефан Богдановић
Категорија:одрасли песници
Породица, љубав и светиња – Радa Цвијовић
Породица, љубав и светиња
Породица, к’о светиња
Као зена нашем оку
Кад је добро, кад је тешко
Важно да је на окупу.
Кад си тужан, кад те боли
Ту је неко ко те воли
Да му кажеш шта пожелиш
А и радост да поделиш.
Кад ти суза склизне с’ лица
Брише ти је породица
Разне бриге она блажи
Ум и снагу теби снажи.
Кад ти неко срце сломи
‘Ајде кући, па одмори
То је наша мирна лука
Кад имамо неких мука.
Када те низ воду пусте
И вирови на дно вуку
Уз тебе је породица
Да ти увек пружи руку
То је златно гнездо наше
Што га стари сачуваше
Топло, меко, ушушкано
Од Господа што је дано.
Настави са читањем “Породица, љубав и светиња – Радa Цвијовић”
Тајна – Боривоје Бора Видојковић
Тајна
Отвараш ми врата ноћас
У љубави и вину тражиш спас
Утеху тражи твоје врело тело
Доведе ме до постеље смело.
Љубав у нама дуго већ тиња
Вино и страст не гасе свитања
Чаша уз чашу усне се вију
Уз љубав и вино дамари бију.
Црно вино и пољупци
Нестадосмо у прилици
Разуми се помутише
Границе се избрисаше.
Победише осећања разум неста
Заборависмо ноћас наша места
Уздахе моје пољупци скрише
Усне твоје дрхтаје смирише.
Моје усне твоја недра
Твоје руке моја бедра
Све ће сутра другачије бити
Нашу тајну ми морамо скрити.
И још једном пуне чаше
Да оперу грехе наше
Вино мути вино бистри
Осташе нам греси исти. Настави са читањем “Тајна – Боривоје Бора Видојковић”
Песма и вино – Бранко Ћировић-Ћиро
Песма и вино
Пијем вино
И ракију шљиву
И помало купам се у пиву
Пјевам добро
Још ме грло служи
Тражим неког
Да се са мном дружи
Да пијемо
Да се веселимо
Да никоме
Зло не пожелимо.
Да пружимо
Сваком братску руку
Нек се чаше
Чукају и туку
Нек се пјесма
Ори усред ноћи
Кад се добро
Напијемо пића
Кајање ће
Испред зоре доћи
Од кајања
Нема вајде роде
Зато пијмо
Вино место воде
Јер је живот
Исувише кратак
И тако ће
Без везе да оде.
АЛБАНТИН – Мирослав Мика Кркић-Пилот
АЛБАНТИН
Грожђа из Сталаћа
Нису случајно најслађа.
Није само Јужна Морава та,
Која кружи око њега,
И сунце цео дан
Обилази око његовог брега.
Словенци су познати
Љубитељи доброг вина,
Зато Сталаћани увек
Своје грожђе продају њима.
На пијаци у Марибору
Била је добра прођа
Сталаћког грожђа.
Једна је госпођа,
Да би цену убила
Хтела да омаловажи
Сталаћанина Данила.
Да он о вину ништа не зна,
И да за то грожђе,
Не може толико да тражи.
„Тачно је да ја о вину
Немам неко велико знање,
Ја сам госпођо, Албантин,
И стручњак сам за ковање.“
А она ће на то
„Ништ* не вем“
„Ја госпођо, прво обалим,
Онда дигнем ноге и ковем.“
„Ју срам да те буде,
Ја сам за тебе дама“
„Зашто госпођо?,
То је поштен посао,
Крава треба да буде поткована,
Али Вама изгледа нешто фали,
Па су Вам неке ствари
Стално у глави“.
Настави са читањем “АЛБАНТИН – Мирослав Мика Кркић-Пилот”
ОНА КАО ВИНО – Живко Букоња
ОНА КАО ВИНО
Будим се из снова
са осмехом њеним
и очима плавим,
откако је видех,
ни за трен не могу
да је заборавим.
Куд год погледам,
само њу видим:
у хладу трешње,
на тротоару, у парку
или како мирно спава
на неком малом облаку.
Када је близу мене,
све постаје магија
као мирис липе,
који опојну моћ има
и испијена чаша
мог омиљеног вина.
Знам да ће доћи дан
кад моја ће бити
да љубав наша,
укус вина прими
које не опија, већ
срећним људе чини.
Време наше стиже,
разрешење следи,
стрепњи више нема,
чекање сад вреди,
чежња биће тек,
успомена бледа.
Настави са читањем “ОНА КАО ВИНО – Живко Букоња”
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ- ОСТРОШКИ – Душан Комазец
У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.
Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…
Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.
Одјекује гором бат уморних ногу
што к’ Светињи хрле, где их светлост мами
да са Светитељем помоле се Богу
пред иконостасом што вечношћу плами.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!
Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.
Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.
Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!
ЈЕСЕЊА ТУГОВАНКА
1978.година
Опет кише лију јесење и дуге
Сестре горких суза неуморно лију,
Док вјетрови свјесни моје туге
У твоје прозоре затворене бију,
А не знају за љетну милину
Што ми тебе однесе кад мину
И остави само у души горчину
Да као сјенка ја живим тишину
И чекам љета топла и невина
Да мирис прастарих липа донесу
Да ми те врате љубави једина
И успомене теби лагано пренесу,
Јер си ми био „добро јутро свете
Ја слушам вести сачакај ме мало“
Ти си био срећа, а ја твоје дијете
Што вољети је неизмјерно знало
Ти си ми био први стисак руке
„Појешћу те“ доста више, нећу
„Побегуљо моја ове слатке муке
Пусти на твоје меке усне да слећу“
ПЛАЧ СКЕЛЕЏИЈЕ – КОЗИЋ САША
Дан тера у мрак . А мрак у праскозорије
Ја уморан од животних комбинација Склупчан као фетус чекам скелеџију да ме пребаци у Ад
Сви наши путеви су бљутави и блатњави пуни срџбе и страха
А магистрала пуна крви, свих рано отишлих на починак
Где ужитак одмора прелази у физички страх од непознатог Бол сличну рађању, среће код умоболних
Свих згрожених видно усплахирених доласком нових идеја Пристиглих од .Склупчаних фетуса
Код скелеџије који будан плаче Неверујући шта мртав гледа
Све то у сумрак рађања сна мртвих љубавника луде природе
ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић
ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА
Седим за столом сама,
звездана ноћ… тишина,
уз чашу црвеног вина
туга ми тело обузима,
поглед у празно и сећање о теби
ствара јасну слику
пред сузним очима.
Гутљај по гутљај…
туга тело ломи и срце слама ,
вино већ прича из мене…
нисам више сама.
Док киша по прозору
шапатом стакло шара,
пригушена светиљка на влажном зиду,
чудну чаролију ствара,
док душа сломљених крила срце пара
као вуна старог плетеног шареног шала.
Пијем за љубав прошлу
и сећање старо,
јер у свакој капи црвеног вина
крије се истина твоја и моја,
заборављена срећа,
и та чудна тишина
Љубав је отишла
као кишни поток низ улицу хладну,
котрљајући лишће, песак и гране,
а ја пијем чашу за чашом,
једну по једну за прошле дане
и док ме вино теши,
црвених образа крај усана се смеши
а срце не схвата
да туга је јача и тежа од тону злата.
И на дну чаше ове
остаје бол, љубав, страх и њена тишина
претворена у пепео и прах. Настави са читањем “ЉУБАВ, ВИНО И ТУГА – Звездана Минић”