www.poezija.rs

Pesma ljubavi

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu sremа

zameni tišinu.

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli – sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja –

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se – pa zaboravim.

Zaboravim -pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima –

i osećam da sam živa.

Има дана када речи нису довољне ,када живот контролише све оно што човек неможе да контролише својим умом . Све што долази из самог срца , везује причу наших живота за оно што смо хтели а нисмо урадили , или смели . После патимо и тражимо начин да покушамо поново . Да покажемо да знамо да волимо , да нисмо нити можемо да заборавимо . Све приче испричане поводом тог догадђаја падају и воду јел су лаж , настале у тренутку сурове стварности , свих мојих снова да покушам поново да ти кажем да те волим . Да свака реч тада изговорена сушта истина . Да сам тада , можда био мало луд , да нисам на време схватио истину .Та животна глупост ме и даље боли . Када год видим лепу девојку сетим се тебе и глупости коју сам направио , и знам да ће ме још дуго дуго болести

.

Pesma ljubavi

Otvori vrata kad praporci

zvukom ogole tišinu.

Otvori srce da ljubav

nađe put u daljinu,

da budućnost obriše prašinu.

Kroz niti sunčevog sjaja

otvori muzičku kutiju –

nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,

nek’ strune u prostoru

zablistaju blizinu,

a praporci svojim zvukom

nek’ ugase tišinu.

Ne lomi korakom led,

ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,

tamo gde je toplo,

i jutro u trenu srećom

zameni tišinu.

Узалуд ме будиш, песниче!
Узалуд ме будиш,
Јер моје Сунце не објашњава
Себе
Биљкама.
Моје птице одавно су одлетеле,
И млади сад певају друге песме.
Узалуд ме будиш, песниче!
Јер ћу се уистину
Пробудити
Другачија и Нова.
Песниче!
Нису моје зоре за твоја Сунца,
Нити је моје Небо за твоје птице,
Одавно слетеле.
Моје су сузе за моја свитања
И моје је Небо надути бисер
Од плакања.
Јер оне што живот ми даше
Оплакати не могу у својим сузама…
Не буди ме, песниче!
Тијана Рапаић, посвећено Бранку Миљковићу