ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС
Ја сам прошао вечерас последњи пут
дреновским лугом и шумом,
крај мене је ишао лагано мој верни, добри Чапа,
кола пуна грожђа вукао је кумов уморни вранац друмом,
међу корпама је лајао Јарамаго, млад пулин белих шапа.
Шумео је ветар у лугу међу лишћем кестенова
враћале су се птице на починак у своја гнезда,
скупљале су се сове на букви ради поноћног лова,
у сваком Чапином оку сјао је по рој звезда.
Тонова разних и звука у ноћи шума је пуна,
Сја пун месец, месечина на луг капље ли капље,
лепрхне крилима ђук, огласи се скривена жуна,
на обали језера сненог свађају се беле чапље.
Шушти шумска стеља, пут често претрче куне,
понека падне звезда у језеро са велике висине,
цврчци невидљиви, у трави затежу своје струне,
складом између њива почесто ласица мине…
Дођосмо до раскршћа где рачвају се три пута
радостан очију сјајних ту застаде мој Чапа,
У Дренову би да скрене, сокаком да пролута…
Рекох му: Мирише ветар и киша се скора спрема,
олуја ће нека стићи у долину пре поноћи
и муњама ће по долини Илија громовник тући…
Не верује, прекорно ме гледа моја верна шапа…
– Послушај стари мој, пођимо нашој кући…
Никада више нећу сокаком дреновским проћи,
одавно за нас више тамо ничега нема…
Окрену Чапа низ пут за зечијим скорим трагом,
и скочи кумов пулин са кола па нестадоше у ноћи…
Чапу нађох где чека пред нашим куђним прагом,
а кум је дозивао дуго: Врати се Јарамаго!
Бринуо се како ће Маслачак по мраку дому доћи.
Поче и ситна киша, сину светлица понека,
зашушта топли ветар, копнило је позно лето,
венуло је лагано, осетих да брзо ће проћи…
Помислих благо оном ког одано срце чека,
ко може мирно да спава у олујној летњој ноћи
јер постоји добра душа која мисли о њему…
До јутра чекао је стари кум хоће ли кући доћи
чупави Јарамаго, то мало драго псето
и горела је дуго лампа на његовом трему…
Настави са читањем “ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ”
