Добродошли!
Године пролазе, наоштрене,
туробне,
саме,
као сећање.
Лепо.
Понекад болно.
Кисело и млако,
као вино на сунцу,
Оног тренутка
када схватиш да га губиш,
у теби се рађа нада
Умиреш
као човек,
са неком надом.
Нада.
То је све?
што ти остаје
у твојој пуној књижици
живота.
Сањаш, молиш Бога
за још
лепог живота,
оног
што га проживе
Молиш ?
А знаш да је касно
Свећа ти је догорела
Knjiga do čaše stoji,
Čaša se knjige boji.
Knjiga se pravda, osipa,
Čaša na nju prosipa.
Sad bela knjiga postade červena,
A čaša prazna, beljena.
Čaša do knjige stoji,
Knjiga se čaše boji.
Na majicama nosimo ameriku Kosovo na srcu
Sviramo titu sviramo đavolu I sviramo kurcu
Na duši nosimo đikija u sećanjima slobu
Stavili smo sve osim sebe na probu
Zaboravili smo ko jesmo I ko nismo bili
Zabranili su nam gorko kiselo I čili
Ja vas ne razumem
Iako ste me pogrešno shvatili
Ne mrzim vas iako ste me blatili I blatili
Ne svetim vam se iako ste me gnevili I mlatili
Ja samo hoću da nestanem
Ali vi biste me ponovo vratili
Kreće narod od vodeničke stare kruške
Šumadijom zagrmele ustaničke puške,
Digla se rudnička sela
a za njima Srbija cela.
Sa Rudnika podigli se barjaci
na vojnu polaze silni junaci,
sa brda u Topoli
Đorđe zbori u boj ko Srbiju voli.
Gore vatre po brdima
Zveče sablje u dolinama,
Srpske čete lete Srbijom
na megdane sa sultanovom ordijom.
Ustaj Srbine vožd na oružje zove
juriš na janjičare, pali hanove,
sloboda se na topovima rađa
svi u boj braćo uz crnog Đorđa.
Nek se čuju zvona Gospodnja
svetli kruno svetosavskih visina,
dolazi sloboda u srce Srbina
ustali Karađorđe i junaci na dan Sretenja.
GDE VUKOVI VETRU TERCIRAJU
Tamo gde Pančić u nebo gleda,
a mraz k’o staklo na grudi pada,
ostala je duša sred večnog leda,
u pustom selu što samoćom vlada.
Surova brda, k’o krljušt zmaja,
pod belim plaštom sakrila pute,
tamo se nebo sa zemljom spaja,
dok zime duge i teške ćute.
Nema više dima iz starih odžaka,
ni ljudskog glasa da razbije tminu,
samo kroz mećavu, k’o senka laka,
vukovi pesmu puste u visinu.
Zavijaju zveri sa vrletnih brda,
glas im se meša sa severcem kletim,
niko me ne čuje, niko ne vidi,
kad se tih brda u tuđini setim.
Al’ draži mi je taj urlik što ledi,
i surova gora što ljude ne prima,
nego sva svetlost što u gradu bledi,
dok srce mi greje zavičajna zima.
Dragojlo Jović
Ne dam da mi ruše ovo malo duše
da mi um skrnavi podla reč im prosta
da mi svetu kulu zlotvori poruše
to zrno ljudskosti što od mene osta
Ne dam mili rode podli da me vode
ni ti da mi kroje put vere i časti
isturiću grudi pred vetrom slobode
pred hordom mi obraz nikad neće pasti
Uzalud vam glave krase krune slave
kad za malo časti mora duša krasti
i pod zlatnim plaštom kukavičje slave
lažni simbol moći mora jednom pasti
Svoju kulu gradim moćno seme sadim
krv mu svoju dajem mesto malo vode
dok zidovi rastu seme s neba vadim
tamo gde još krotki svetim putem hode.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.02.2026g.
Данас на Св. Трифуна идем у имагинарни виноград,
након тога код своје драге,
да се и тамо у чокоте и витице уплетем
и бисерне капи покупим.
Да и виноград и драга роде берићетом
уз благослов светог и свијетлог,
па да у јесен касну уз младо вино
Живот славимо…
Тихо, нечујно, као сенка,
лутам плочницима овог града.
Тражим себе.
Изгубио сам се негде.
Нигде ме нема.
Можда сам још за неким шанком,
пијан,
бљутав до гађења,
прљав, згужван.
А можда и мртав
за све који мисле да знају да мисле,
богом дане будале.
Подсећају ме на мене
пре генерацијског пијанства,
када смо сви мислили да…
не знам више шта.
А није ни битно.
Опет сам пијан.
Певушим песму,
јебем ли га чију:
„Боље
бити пијан
него стар.“