Мислим да је данас
Сунце прикрило читаво небо,
Поносно стајем под њега, стављам наочаре
И свет гледам својим очима,
Корацима лаким тад газим булеваре
Срца пуштам бас и премотавам на најјаче,
Иде моја најлепша песма,
Враћа ме срећама,
Брише освајаче,
Води победама,
Срцем ме даје овом тренутку,
Враћа ме сећањима,
Тад грабим их и хватам под руку,
Тражим смирај да их сакупим,
Да се не уплаше пред лепотама,
Да до срца мог дођу у муку,
Да немире одвуку,
И појачају у оку сјај,
Да не побегну,
Да их мисли не растргну,
pesma protkana sumrakom
tvoja je kuća
bila na bregu
večno odana
mraku i snegu
za tvoje se
misli kaže
da pri mesecu punom
lepota zna
ženski da laže
sumrak je opkolio
tvoje šume
dan ti nikad
ne prilazi
vele da se plaši
i da ne ume
tako grandiozno peva
svetinja glasnik večnog znanja
što u nemir
i vrućicu tera
boli i kad šušti lišće
pod dodirima
uličnog fenjera
u daljini znaš da potok
protiče pod stopama duha
pesnik je egzotičan
ma koliko
čamio i voleo
u svetu bludnom
on je zlatni otok
i njegov je sumrak
što ti kuje
pesmu na rastanku
kraj basamka
uši mu trnu
od ljubavi
prestaje da čuje
svoj poziv i nemilu dušu
sobom truje
Лесковачки културни центар – КОНКУРС за најлепшу песму написану на дијалекту
![]() |
расписује КОНКУРС
за најлепшу песму написану на дијалекту
Лесковачки културни центар вас позива да пошаљете до 3 своје ауторске песме које су писане на вашем локалном говору. Право учешћа имају сви аутори којима је српски матерњи језик.
Приспеле радове ће прегледати селектор и изабраће најбоље песме, које ће бити објављене у посебној публикацији ˗ збирци дијалекатске поезије.
Поред тога, селектор ће изабрати 15 песника који су послали најбоље песме и ти аутори ће учествовати на манифестацији ,,У ритму дијалекта“ која ће се одржати 26. јуна 2021. године у Лесковачком културном центру.
На крају манифестације биће изабрана најлепша дијалекатска песма овогодишњег програма, чији аутор ће бити награђен новчаном наградом од 10.000 динара.
УСЛОВИ КОНКУРСА:
- Аутори треба да пошаљу најмање једну, а највише три песме које су написане народним језиком, тј. било којим дијалектом којим се говори на територији наше земље.
- Радове слати на мејл ana.jovic@lkc.org.rs, са назнаком За конкурс.
- Поред текста песама, у мејлу доставити и следеће податке: име и презиме аутора, град, број телефона, назив дијалекта на коме је писана поезија.
- Слањем радова на Конкурс учесник гарантује да су послате песме његово ауторско дело и даје право Лесковачком културном центру да послате текстове користи у сврху промоције манифестације (објављивање у електронским и штампаним медијима и сл.).
Конкурс је отворен од 5. маја. 2021. до 5. јуна 2021. године.
Настави са читањем “Лесковачки културни центар – КОНКУРС за најлепшу песму написану на дијалекту”
PLIMA – Mirko Popović
Uz čelo nečujno
Bubre trave
U nama dalek
I gol uštap
Kroz drhtave
I providne oči
Duboka plava prilazi
Misao šiblja
Sudba – Marina Savović
Meni je njega Bog poslao
Bog mi ga je i uzeo
Tako čisto tako jasno
Me je video
Me je razumeo
Nista snažnije nisam osecala
Niti cu
Toliko sigurnosti
I toliko prepoznatosti
U toplini pogleda
I blizini duse
Neko sasvim moj
I nečija sasvim ja
Sav i sva.
Milovao me je vecnost
Pre nego sto mi je pružio ruku
U njegovoj reci
Vec su bili svi naši razgovori
I neizgovoreni
Sanjali smo naše zivote
Prosle i buduce
A ovaj nam je… iskliznuo
Ovaj nas je ocarao
I prevario
Niko tako predan
Tako prozorljiv
Do moga bića nije krocio
U zagrljaj me uneo
Kao u Nebeske dvori
Prelazila vlasima kose
Preko njegovog lica
Da bih ga budila iz sna
I od bolesti nesanica
Pricala o radosti, o sreci
O našoj deci
O ludilu nenormalne ljubavi
Beskrajne
Reci i reci kotile se u smehu
I zaboravu i secanju
Vodio me je
Tako čvrsto u svoj neznosti
Bio je moj štit i moje koplje
Prizvala sam ga tako lagano
Bozanski
I pojavio se, zasijao
Obljubio
I kao zvezda, nestao
Jecaj
Kroz jedan
Dah
Ostao je dodir
Smrti
I od mene
Prah…
(C) Marina Savović
САЊАО САМ – Љубодраг Обрадовић
САЊАО САМ
Сањао сам твоје усне,
сањао сам косу, тело.
Ја сам у сну био везан,
везало ме моје село.
Сањао сам твоју свадбу.
Ти у колу, лице бледо.
Дадоше те другом момку,
прекрише ми срце ледом.
Видео сам патњу твоју
и осмех младића срећног.
Не, не! Ти то ниси хтела.
То је превара, превара.
ATMAN
Darove od Tebe primih
sveznanje
svesećanje
jedinstvo svih različitosti.
“Suza moja roditelja nema”
Vladika Njegoš kada kaže, na to misli
jer kroz Tebe je samo milost.
Tako da je neizrecivo mada, toliko žudim
da Ti to saopštim.
Ostao je logos, bez odgovora
paralisan.
Mislima pratim pokrete
energije u tkanju, njihove oblike talasa
dok se manifestuješ kroz sve.
Istovremeno
događaji račvaju vreme u svim pravcima.
Istovremeno
udahom, pojačavam Tvoje prisustvo.
Taj, dah u vremenu
što mi se otme
iz dubina, usrdnih
koje spajaju svetove, ipak
podeljene
Smrtne im tišine, što generacijama
gde svedok sam nemi a ipak, učesnik u svemu.
Da Kajina za kaznu zapišem
Avelja da pronađem, ne mogu
Traje taj usud u meni
Traje i tuđi, u njima
Život dok se odvija, na način
da se njegovi tokovi ne razumeju
ni smisao, ni Bude utrnuće
Sve dok se ne upozna izvor
gde patnja prestaje.
Уместо молитве
Молим ти се, Месече – иконо небесна,
и звезде ти палим, та тужна кандила
Уместо молитве нек походи те песма
у коју је травку очаја једна рука посадила
Среће је, у оку мом, угасло прегршт жеравица
Ко још у љубав верује, све су то пусте скаске?
Језера су срушила бране између трепавица
Не умем да сузе скупим и вратим одласке
Сам себи крив, мучењем новим тражим
душу с тајном вечном што и од себе кријем
Хоћу ли икада поново моћи да одважим
лице странца да горке боре радошћу умије?
Као зраке пуне срме у наше су очи,
у неверици, даљине светлост кануле
док умирала је нада у сунце, расле су ноћи
Истине боље да никада нису освануле
У мени су занемели бол и јауци многи
Срце ми у колевци сећања заспало
по трњу и ружама ходасмо босоноги
а небо је немире, као грехе, опраштало
Под њеном косом спи сумњама спутана
чежња, уснама пољупцем сам оклеветaо
чело, сенком је у молитву – песму залутала
и проклела погледом све што било је свето
ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ
Са вриском светла гедала је у његов осмех, мимику радости, запамтила поглед одлутао у далеко, волела га је скровито изнад сазнања,уживала у његовом смислу да од обичног направи изнимно.
Тих ипак се чуо. Отишао је једног губљења свега да избегне немоћ, више се никада није десио, остала је нема празнина. И време: Утеха и побуна, интригант и помиритељ, тужитељ и бранилац, изван и изнад свега време. И сећање је остало, дубоко као морска дубина.
ВЕРНИК ПОЕЗИЈЕ
У диптиху насликана доброта,
песник у зраци светла,
препознао смисао,
тамом писао.
У ширине заљубљеник,
одвео га пут слободи.
Нудили му живот тесан,
није хтео, на супротну страну води.
Настави са читањем “ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

