www.poezija.rs

Када ме напусте сви
баш сви вољени и невољени
ни тад сама не остајем
ни тад не заборавим нит’ хоћу
Теби рећи опрости и хвала.

Опрости ми сваки највећи
и најмањи гријех
и дане кад смртник овај
би и код очију слијеп
и код ушију глух

Опрости оне дане сујете
и гордост моју сву
све ријечи изречене као
и оне никад не прозборене
опрости ми

Ти који својом љубављу
и ледене громаде топиш
сиво у дугу бојиш и
сунце на истоку јутром будиш
само Ти праштати умијеш.

Опрости и мени, ако можеш,
све што знам и не знам, да
згријеших ил’ ћу да згријешим,
све сузе, туге и боли, баш
као и осмјех сваки, опрости,

А ако пак праштати не можеш
Ти само буди мало благ
свеједно, ја ћу Ти вјеровати
и мирно се у тишини молити
да Твој завриједим опроштај.

И хвала Ти, Оче мој
хвала за сваки дан што
си ту крај мене био
и онда када то нико
баш нико није хтио.

Хвала Ти за сваки дан
којим си њиме даривао мене
хвала за најљепше име
извезено Анђеоским везом
по обрисима моје душе.

Хвала и опрости мени малој
под својом капом Небеском
и само ми мало снаге подари
да крочим пустом цестом
чији путоказ  Вјером блиста,

Са Вјером да има за мене Наде
на врата Твоја да покуцам
кад све се завјесе спусте
и задњи одигра чин, молим Те
поведи ме тамо гдје спава мој Син.

Љубав је Твоја највећа
и разумјећеш молитву мајке
опростити ако сам себична
што желим, што Вјерујем
да могла бих уснити с Њим.

А ако не заврјеђујем ни то
без ријечи ћу остати у тами пакла
са истом молитвом и истом Вјером
да Твоја је рука Његово чело
својом благошћу такала.

И само Те бескрајно молим,
јер ја сам само мајка,
приви на груди чедо моје
и раци му све што нисам
стигла му рећи, опрости и хвала

Преклињем Те свом душом,
чувај ми моје једино и
опрости што га као и Тебе волим
само сам једна сјенка у црном
што за Твојом милошћу жуди.

Узми га у топло крило своје
за Његов мир преклиње
препукло срце моје и реци му,
реци му…о Боже молим те,
недај да га боле сузе моје.

Само сам мајка…и молим Те
свакога дана и сваке ноћи
помилуј моје чедо мило
и мир му милосрдно подари
док сан прекрива Анђеоско лице.

Мајка…само сам мајка
што усрдно моли…реци,
реци му Оче…добро сам,
добро…ништа не боли…
мама га највише воли…

( давне, 2007. )

( Опрости и Ти, случајни читаоче, за овај помало тужни стих, на Радостан дан )

Христос Васкрсе !

Negdje u proljeće,
s mirisom trešnjina cvijeta,
stajah nad svježom humkom
dok sunce se igralo zamrlom suzom
vjetar je mrsio u kosi
priče našeg djetinjstva,
da, humku prekri grumenje crno,
vidjeh što ne vidje niko,
uz brata pođe i sestra.

Pomislih, košmare snivam,
i još ne otvorih oči od njih,
a već je umrla i nečija ljubav
samo što ovaj put ljeto bi
i talas je tukao greben,
sunce ljubilo žal, u kosi,
namjesto vjetra, šaputao je
tužno maestral.

Ogrubjelo srce, pa ćuti,
al’ duša ranjena još zla sluti
I ne diše, i ne sanja,
i ne traži od života više.
Zakuca jesen zlatna na
stara, izgrebana vrata,
sunce se toplo smiješi
hladnom srcu što slutnjom zebe,
šeretski oktobar sobom prođe
slikar novembar s kistom dođe.
Ejj, rano, bjehu to one iste boje
što srce ledom boje,
bjehu to crne sjenke na platnu bjelom
crnje od najcrnje noći novembarske.

Fijukala je košava neka,
da, baš kao da sad je čujem,
a magla gusta, vlažna,
u daljini miriše na snijeg,
ne vidim ništa sem suza na
dnu srca skamenjena,
ne razaznajem lica ni glasa,
i duša se još nada da
samo košmare sniva jer, zaboga,
ne može, ne, da nestane mati
ako su već nestale sestra i kći.

Настави са читањем “Negdje u proljeće”