Добродошли!
ДЕДА И ВРТИЋ
Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.
Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.
Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.
Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.
СЕЋАЊЕ
У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.
У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.
Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.
Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.
Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.
Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.
GLUMAC
Hvatam maglu, ne uvek uspešno,
iz kafane, kada mi na smenu
mahne društvo i pišno i ješno
uz urlanje, da se svi okrenu:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
Ne gledaju me kada sam na sceni,
sve im jedno igram li pogrešno,
ili dobro – sami sebi na većoj su ceni
kada mogu pred drugima da poruče meni:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
Kad za sobom sve zavese spustim,
kad sam kao nad ponorom pustim
beznadežan, ja tad neutešno
samom sebi s podsmehom izustim:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”
(C) Miloš Nikolić
Једном једног лета, а пре много лета
како сам вoлeо сва Ваша дугмета!
Откопчавао сам Вас и често и много,
али откопчати вас сасвим никад нисам мого.
Откопчам ли хаљину, Вас нешто омета,
када Вас откопчам, не стигнем дугмета.
И данас кад живот, због шеге, нас састави
у Вама видим дугме, бар једно – у глави.
И да вам кажем тек тако ми дође:
,,Бог нека Вас чува. И дугме, такође”.
ЈЕСЕН
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
Слеп је то народ
Груб
Не уме са бојама
А јесен без боја
Може ли неко замислити јесен без
боја
И дланове пуне лишћа
И оно чекање кише
Целу јесен без жуте
Без шарених кишобрана
Што расту из ребара случајних
пролазника
На улицама којима си пролазила
И оним до њих
На којима те још увек чекам
На којима те још љуби
Моја душа
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
И онај мали свемир испод капута
Када се скупиш уз мене
А прсти нам се уједају
Од среће
А загрљај постане мера свега
Не могу ја њима рећи колико волим
јесен
И да сваки лист је
Само љубав
Само љубав твоја
Волим те данас као некад
Теби сам дао све дане своје
и цели живот свој,
а ти си мени искрену љубав,
остаћу само твој.
Волим те данас као и некад,
пре много година
када си ме звала и шапутала,
љубави једина.
Било је дана, бесаних ноћи
кроз цео живот наш,
а ти си знала
једино драга утеху да ми даш.
Настави са читањем “Волим те данас као некад – Градимир Карајовић”
ЈЕСЕЊЕ РУЖЕ
Потиштена идем низ гробљанску стазу,
споменике гледам с пуно разних слика
смеше ми се сетно у свом игроказу
препознајем обрис, знаног, драгог лика.
С једне црне плоче смеши ми се деда
као да је хтео и сад да ме теши
са осмехом драгим, као некад гледа
из овалног рама драги лик се смеши.
Одмах ту уз њега нова туга спава,
очи моје мајке као да ме прате
јесул ово снови ил` сурова јава;
у очима њеним две се сузе злате.
Јесење сам руже ређала по плочи,
уз јецаје тихе бришућ мајци очи.
ВЕНАЦ СРЕЋЕ
Љубав никад признат нећу
нит’ пориве душе своје,
на мегдан ћу ако треба
да сачувам срце твоје.
Од трептаја, до уздаха
километри пута стоје,
досегнути те висине
за’те може срце моје.
Лице среће неки виде
а неком се и не јавља,
бисером се бисер кити
а камен на камен ставља.
Ко у причи кадар буде
да исплете венац среће,
ако не зна да га чува
у то коло нек’ не креће.
Настави са читањем ” ВЕНАЦ СРЕЋЕ – Драган Радосављевић”
РАВАНИЦА
Како си се узвисила светлоснице
У небеском оцилу земље и неба
Па светлиш и небо ти нема границе
Ти дишеш к’о душа, миришеш к’о хлеба.
Кора је твоја окриље земаљско свеца
Небеског кнеза, што те свету подиже
Кад га посекоше, ти болна зајеца
И небо снизи Господу да је ближе.
Господ га прими за чувара крста
Имање Христово да чува вечности
Огњила некрста нека су им пуста
А пород светих нам крстом да се крсти.
На авмону твоме света Раванице
Тропар светом кнезу да се вечно поје
Благослови народ света милоснице
Подари му љубав к’о небеске боје
Двери твоје капија је небославља
Отворена к’о срце да прими љубав
И да је даје к’о души мелем здравља
Светом кнезу време не чини заборав.
Чирацима твојим на светом престолу
У Христоолтару да се пале свеће
Свете мошти кнеза не ропћу у болу
И да време смрти вратити се неће.
А ти да нам светлиш света Раванице
Од светога мира опијаш нам рода
Светом кнезу будеш нада радосница
Окађена душа нашега порода.
Od rastanka s tobom sam u kafani sedim
Umesto tvojih usana čašu vina ljubim
Zbog sudbine tužne pijan sam često
I proklinjem je što sve što volim uvek izgubim…
Ne može vino da mi vrati tebe
Al dok ga pijem manje me boli
Ne može vino ni tugu da mi leči
Srce pati za tobom,još uvek te voli…
Dok u vinu svoju tugu lečim
U kafani pijan provodim noći
Svi mi kažu da zaboravim na tebe
Ali ja znam da to neću moći…
Ne može vino tugu da mi leči
Niti može tebe da mi vrati
Ne mogu uz njega ni da te prebolim
Pijem ga i plačem a sve više te volim…
Al lakše mi je makar noćima dok pijem
Iako znam da će uvek novo jutro doći
Al lakše mi je barem dok pijem
Zaboravim na tugu makar tokom noći.