АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.

За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.

Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.

Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.

Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.

Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.

Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.

И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.

Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.

Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.

А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.

Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.

Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.

ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев

 ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ

О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.

Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.

Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”

У вихору лутања – др Милан С. Марковић

У вихору лутања

Лепоту њену од мене су скрили,
к`о благо што се вековима чува,
нису се надали, нису ни снили,
да бура ипак изненада дува…

Раскошну душу тровале су приче,
правила тешка, животна надања,
све приче једна на другу личе,
бесциљна лутања, жеље, сањања…

Вихори мисли баш у тешком трену,
из дубине душе као оркан крену,
само поглед један спознао би све…

На пољима плавим, цветним… О радости,

далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…

Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”

МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш



МОЈЕ


Из лепоте отеран,
имао тајни бајни,
открио ми једну чедну.
Моје је ускост људска,рече,
људи не знају,
 због тог моје,
 цели живот да се боје.

Настави са читањем “МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

БЕЛА КУГА – Миљко Шљивић

Заседала радна група,
да разреши проблем века,
завладала „бела куга“,
на видику нигде лека.

Почела је дискусија,
решење се сада тражи:
Како проблем да се реши?
или мало, да се бар ублажи.

Дискусија креће прва:
„Да држава даје дрва,
кад` пахуље зими веју,
да се деца тад` огреју“.

Каква дрва, паре треба,
доста деце траже хлеба,
за исхрану треба храна,
и простор великог стана.

Сада политичар стари:
„Законом решити ствари,
наредба решењу води,
ко ће колико да роди“.

Текле су приче у дану,
један виче други се љути,
„млатише они празну сламу“,
само Миша мудро ћути.

Он је стегнут, некако блед,
сад је на њега дошао ред,
он што пуно деце има:
шта ли рећи присутнима?

Миша уста па се закашља,
онда гласно да се чује:
„Ако хоћете више деце,
увести рестрикцију струје“.

LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш


LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА

ПЕСНИК МОЖЕ ДА МЕЊА ИЛИ ИЗМИШЉА ПРЕМА СВОЈИМ СХВАТАЊИМА И ТЕЖЊАМА

Песницима је у њиховој ВИЗИЈИ песничког остварења допуштено да створе своју слику код одабира мотива, стилских изражајних средстава, тема, виде што други не виде или нису у стању, због тога факта читаоци понекад криво тумаче поезију гледајући, доживљавајући догађаје, осећања, песникову фантазију на прозаичан начин, идентификујући се са реченим, искривљујући смисао песникове решености да лично прикаже својим унутарњим. Из тог разлога поезија није опипљива материја, она је имагинација песниковог личног и као такву је треба сагледавати. Шта је песник хтео да каже он ће рећи користећи се пренесеним значењем, стилским изражајним средствима, најчешће су то метафоре, персонификација, ономатопеја. Дакле да би испунили песнички задатак песници морају имати потпунију слободу, песник према својим тежњама обликује песму, наравно увек се придржавајући одређених уметничких закона и захтева, све скупа одређује успех или неуспех.

Настави са читањем “LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”

Деда и вртић – Миљко Шљивић

ДЕДА И ВРТИЋ

Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.

Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.

Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.

Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.

Настави са читањем “Деда и вртић – Миљко Шљивић”