ПОВЕТАРАЦ
Рекао си ми да си ме видео у зеленој алеји.
Попут девојчице весело сам скакутала
и премештала се с ноге на ногу.
Моје лице је обасјавао велики осмех
док сам се окретала ка зрацима сунца.
Рекао си ми да те нисам приметила
док сам изводила неки свој заносни плес.
У шареној лепршавој хаљини,
личила сам ти на нежног лептира.
Настави са читањем “ПОВЕТАРАЦ – Јасмина Димитријевић”
АФОРИЗМИ – Саша Милетић
ТИ СИ НАЈЛЕПША – Миле Ђурић & Љубодраг Обрадовић
ТИ СИ НАЈЛЕПША
Говоре ми да си лепа,
говоре ми да си бајна,
а ја главом одмахујем,
ти си душо моја тајна.
Ти си душо вулкан живи,
у твом телу оркан спава.
Због тебе судбину кривим,
због тебе ноћима не спавам.
Ти си најлепша, ти си најдража,
за тобом момци луде.
Ти си најмлађа, ти си најслађа,
са тобом рај нек буде.
Настави са читањем “ТИ СИ НАЈЛЕПША – Миле Ђурић & Љубодраг Обрадовић”
Имали смо башчу шљива – Добривоје Топаловић
Музика: Срђан Миливојевић
Текст: Срђан Миливојевић
ИМАЛИ СМО БАШТУ ШЉИВА
Имали смо башчу шљива
ливаду и пар њива
орах твојом руком засађен
топли дом за хладне дане
кад мирише чај од нане
багремовим медом заслађен
Зар је живот само слика
црно бела фотографија
када нема драгог лика
ко да нема сунца да ми сја
Настави са читањем “Имали смо башчу шљива – Добривоје Топаловић”
Као вино у ноћи – Дејан Крсман Николић
Као вино у ноћи
Хајде… хајде да утамничимо речи!
Очи нека говоре, неразуму суде…
Нек очи љубав беру ил’ жању уместо нас!
Сањајмо наша најлепша винска јутра,
Иако никада више, булбула, плавих ноћи,
Не зачујемо опојни глас.
Срно моја крхка! Хајде допустимо да нас преплави љубав…
Као младо вино што преплави и обузме душу
А озарено срце у усхићењу препозна рај.
Нека венама поново зажуборе потоци страсти,
С антоцијанима оживи неког давног плеса
Заборављени корак и сјај,
Нека нас још једном додирне она божанска радост
Којој се не назире и не зажели никада крај.
Хајде…! Хајде лепа винарице, да нам се језици
Више не саплићу од пијанства,
Од суза, мучних прошлости слика,
Нека се преплићу од песме, од пољубаца, уздаха, љубави…
Звука виолина и доброга вина.
Витице моја, ластавице чедна…
Хајде… хајде да будемо виноград…! Ти буди лоза, ја бићу грозд.
Нека нас позобају птице виноградарице,
Ил’ неки стари распевани дрозд,
Ако икада свету упутимо ружну ил’ погану реч,
Нека нас у сласт деца поједу с хлебом
Ако им кажемо да неко може волети
Сунце и игру, више од њих… и више од нас.
Настави са читањем “Као вино у ноћи – Дејан Крсман Николић”
НЕСАНИЦА – Латинка Ђорђевић
НЕСАНИЦА
Камен ми је
Узглавље,
Сана немам,
Чекам хујање
Ветра
И плакање стреја.
Узалуд ми сенке
Зборе:
Склопи очи
Урони у сан
Постани светлост
Разлисталих зора.
Чашом вина
Налиј душу
Уместо крви луде,
Нек се ове вечери
Чуда, чудом чуде.
Настави са читањем “НЕСАНИЦА – Латинка Ђорђевић”
Најмлађи у Стефана оца – Љиљана Тамбурић
Најмлађи у Стефана оца
На одар Немањић Растка, слетела птица бела
Личи на голуба младог, ал’ је блистава цела
Анђели су је послали, глас нам донесе с неба
Седи наш светац уз Бога, то нам за навек треба…
А био је само дете, коме се смеши судбина
Коме је од малена, у очима била дубина
Краљевске хаљине и вртови, не беху његова срећа
Небо је њега вукло и нека мисија већа:
Најмлађи у Стефана оца, уместо места на трону
пригрли цркву к’о кућу, баци принчевску одору
Дубоком вером и науком донесе просвећење
Испосништвом нам показа како се стиче стрпљење.
На Светој гори подиже, манастир за сва времена
Хиландар и данас чува, тајну српског спасења
Основа српску цркву, доби за њу самосталност
Док је народа нашег, имаће за њега захвалност.
Помири своју браћу и даде им добар савет
Натера их да дају и чувају братски завет
Научио их праштању, изнад очевог гроба
И показа им да ништа, није лоше к’о злоба.
Учитеља српскога рода, славимо годинама
И славићемо га увек, док је српства у нама
Сад Свети Сава почива, анђели над њим бдију
Искре те пресвете душе, над Србијом се вију.
“Crveno, volim te” – Jovana Živković
“Crveno, volim te”
Čujem neki zveket čaša, i taj
Ukus rujnog vina sladak,
Dok se u daljini svira pesma naša…
I dok nazdravljaš mi,
U očima ti iskru vidim,
I dok svi u moje gledaju,
One samo tebe traže.
ЖИГ БЕЗНАДЕЖЈА – Душан Комазец
Уземљи отужној где све вене, бледи,
где се праскозорјем играју безнађа,
понекад заискре убоги погледи
оних којим занос више се не рађа.
Отупљених чула к’о авети ноћне
лелујају с ветром, дах ледни их слама.
Ни песме,ни стиха од прошлости моћне.
Само вапај тужни и осећај срама.
Калемљени страхом од силника што су
узели им душу, оковали ледом
плам у срцу жарком,па не знају ко су.
Сад жиг безнадежја узимају редом.
Зар све је истина? Зар су душе ове
уречене злобом, погледима дрским,
увод у немиле и бездушне снове
којима харају проклети и мрски.
АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић
Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.
А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.
Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.
Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.
Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.
Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.
Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.
Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.
Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.
Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.
А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“
Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.
Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.
Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.
И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.
За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.
Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.
Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.
Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.
Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.
Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.
И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.
Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.
Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.
А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.
Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.
Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.