МАШТА – Миљко Шљивић
( Б-Богдан Л-Лена. )
Л: Поштована публико. Мој брат Богдана Радмановић
Б: и моја сестра Лена Радмановић.
Л: Прочитаћемо вам текст „Машта“
Б: који је написао наш деда Миљко Шљивић
Б и Л: и надамо се да ће да вам се свиђа.
Б: Ја идем у вртић.
Л: И ја идем у вртић.
Б: А ја знам да читам.
Л: Па и ја знам да читам
Б: Е кад знаш да читаш кажи ми шта пише на улазу у вртић?
Л: На улазу у вртић пише: “Овo је место где царује машта“
Б: Видим да знаш да читаш али да ли знаш да машташ?
Л: А ти као знаш?
Б: Да, ја путујем царством маште и маштам да сам ЦАР.
Л: То је баш занимљиво. О чему још машташ?
Б: Маштам о свему и свачему. Маштам о будућности а мало размишљам и о прошлости. Рецимо размишљам о томе како сам био мали и маштам да сам се понашао као да сам велики.
Л: Е како то?
Б: Размишљам како сам био мала беба. Лежим у креветцу и чекам цуцлу. Долазе тетке, стрине, ујне, бабе и свака ме нешто задиркује: „деси, деси“ „Грллл“, па ме пипкају, па ме штипкају, па ме боцкају а ја сам бесан немогу да проговорим јер сам још мали али чекам своју прилику. Одједном једној тетки попусти пажња па поче прстићем да ме голица испод браде, говорећи „гили, гили, гили“ а ја устима „Цап“ па за прст. Тако је јаукнула као да сам јој одгризао прст. Е, помислим ваљда ће сад да ме остави на миру.
Л: Али како си могао да је угризеш, кад као беба немаш зубе?
Б: Како? Па ја маштам. Зар ти није јасно да нам машта омогућава да нам се дешава и нешто што нам се у стварности неможе десити.
Л: Да јасно ми је али си ти ипак претерао.
Б: Није то ништа, могу ја још више да маштам. Рецимо маштам да сам спортиста, тенисер и да играм тенис против Ђоковића.
Л: И као си га победио.
Б: Играм ја, игра Ђоковић. Ја боље, он још боље. Ја још биље и победим Ђоковића.
Л: А он?
Б: Шта он? Он почиње да плаче.
Л: А публика?
Б: И публика почиње да плаче. Почињу сви да лију крокодилске сузе.
Л: Какве су то крокодилске сузе?
Б: Е то су огромне сузе које се сливаше са свих страна тако да терен брзо постаде пун воде. Вода поче да расте као да је поплава. Људи почеше да пливају а они који нису знали да пливају почеше да дозивају помоћ. Одједно се зачуше сирене ватрогасасних кола и појавише се ватрогасци.
Л: Зашто ватрогасци кад нема ватре?
Б: Па ватрогасци не иду само кад ватра већ они имају задатак да спашавају људе у свим ситуацијама. Немој да ме заговараш да се не подаве људи. Пусти ме да и даље маштам. Узимам пехар и поклањам га Ђоковићу а он сав срећан. Људи престадоше да плачу а сунце јако огреја. Вода испари и на терену наста весеље.
Л: Како сад весеље?
Б: Велико весеље јер сам се у међувремену оженио и добио сам децу.
Л: Какву сад децу?
Б: Знаш ја маштам да ће моја деца бити много добра и да на њих нећу да вичем.
Л: А деца, каква су стварно?
Б: А деца немирна не дај Боже.
Л: А ти?
Б: Ја! Ја гледам у децу и размишљам. Ипак је мој деда у праву кад каже да је „прут из Раја изашао“.
Л: Шта то значи?
Б: То значи да се деца морају довести у ред чак и прутом
Л: А баба, шта она каже?
Б: Баба! Баба игра БИНГО и машта да ће да добије паре.
Л: Па је ли добила нешто.
Б: За сада ништа али се нада тј. машта, па ко зна може и да јој се оствари.
Л: Значи сви маштају а домаћи задатак чека.
Б: Ау! Добро ме подсети. Ја морам за домаћи да научим песмицу, да неби сутра код Тање било проблема.
Л: О каквом проблему је реч?
Б: Па о песмици која гласи: Сви маштају: Нека! Нека!
Сви маштају око нас.
Лепа нас будућност чека.
Ал у машти, где је спас.
А у збиљи добар буди,
немој рад да те мучи,
постаћемо добри људи,
томе нас и машта учи.
ЧУДАК – Андреја Ђ. Врањеш
ЧУДАК
Радован га је знао тек из виђења, био је комшија и био је знатно старији. По занимању физички радник на грађевинским пословима, снисходљив какви су људи који се кад устану клањају на све четри стране, они што су са сваким добри, сви су им сјајни. Услужан за десет динара што је имало ситнију вредност, он би за те паре донео џак кромпира са пијаце. Звали су га Гоша, хипокористик од имена Гојко. Радован ученик нижих разреда Основне школе могао је за десет динара у та времена купити пет кифли код пекара Тале да их онако набацане вруће носи као камење у стомаку. Гоша се ружно прославио по радној претераности, рушио је границе издржљивости. Без кичме, par ekselans љигавац, какав је био сваког дана пребацивао је норму приморавајући остале раднике да му се придруже пратећи га на истом задатку. У властитој фикцији замишљао је себе херојем мира у земљи која је хтела преварити планету као наводни једини постојећи елдорадо, лагала је свакога па и себе. Настала у старту на лажима које ће се кад дође време суза показати заблудом епохе. У девијацијама људскости а било их је на претек у грађанском рату, распала се држава лажних надања за тили час, као да је једва чекала, други пут са истим именом, било је дупло клизање на истој кори банане, какав куриозитет, трајала је деценијама, натегнута конструкција у коју се толико заклињало. Провизориум.
KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević
KAD SUZE PRESAHNU (2.)
Okrenu se s vrha brda, da još jednom vidi selo,
iz odžaka dim se vije, na pašnjaku stado belo.
U daljini nazire se krov njegove male kuće,
oko bašte biseri se, u tarabi novo pruće.
Oj kućice, uboga si, bez i jedne muške glave,
ko će sveću zapaliti, na dan naše krsne slave.
Ako Bog da da se vratim, ja ću slavu obnoviti
i opet će moja kuća, čast i ponos nama biti.
Kad ugleda rodnu njivu, izdajica suza kanu,
a pšenica tek klasala šalje pozdrav ovom danu.
I dugo je na tom brdu, kao dete tiho plako,
rodnu grudu ostaviti, nikad nikom nije lako.
Aoj suzo izdajice ovo ću ti sada reci,
moram srce da zatvorim, nećeš više licem teći.
Sad je došlo moje vreme, da junačko nosim breme,
da ponesem orden časti, da pobede pijem slasti.
Javi mu se crna slutnja, kad ka šumskoj pođe stazi,
možda mu je ovo zadnje, što po ovoj zemlji gazi.
U sred šume zastao je kraj izvora hladne vode,
gledao je ovde nekad, kako srne tiho hode.
Dolazio s čobanicom, iz ruke mu vodu pila,
još mu zorom odjekuje, njena pesma duši mila.
Još kroz misli izvor teče, još se jasno žubor čuje,
razleže se cvrkut ptica, vredne pčele složno bruje.
Sada ima druge brige, mora skriti tu lepotu,
u ratu se samo misli, o opstanku i životu.
Otaždbinu kad napadnu, čast se mora krvlju prati,
a sve drugo nek sačeka, ako se iz rata vrati.
Iduć putem krivudavim ka obližnjem malom gradu
mladi regrut žurio je, zamišljen u teškom jadu
Zastao je u šumarku, da uhvati malo daha
tekla mu je damarima, prikrivena doza straha.
Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (2.) – Jasmina Dimitrijević”
Vila
Nežne niti njene plave kose,
Odišu svežinom poput jutarnje rose.
U očima magija pliva,
Sa obraza joj se svetlost sliva,
Ona je iz bajki vila.
Pogled topao poput julske večeri,
Njen glas nežno treperi,
Miluje sluh poput najmekšeg pamuka,
Čuješ 50 nijansi tog divnog zvuka.
Za sobom ostavlja magični prah,
Od njene lepote ti zastaje dah.
Magičnim štapićem zamahne jednom,
U srcu ti nestane sav lom.
Za neke je mitsko stvorenje,
Za neke otkrovenje,
Za neke ljubavi oličenje,
Ona je biće za čuđenje.
Čarobna vila iz čarobne šume,
Spontano korača poput pume,
Vreba zveri iz pakla,
Da bi ih nežnom rukom dotakla,
I iz zlih šaka izvukla.
Настави са читањем “Vila”
Problematična
Žena od čelika,
Njena duša je velika,
Lepa poput Mikelanđelovih slika,
Jedinstvena prilika,
Njeno srce je ljubavna lirika.
Inteligencijom i elokvencijom muškarce hrani,
Pravdu i istinu brani,
Sa njom su uvek neponovljivi dani,
Prevarantima su sa njom dani odbrojani.
Unikatna pojava,
Usne ukusa nara,
Harizmom uvek očarava,
U očima se vidi duša nevina.
Na svetu postoje zadovoljstva razna,
Nema boljeg od mentalnog orgazma,
Koga ona pruža,
Retka je ka crna ruža.
Настави са читањем “Problematična”
Milano
Ona je kraljica mode,
Svi bi da je vode,
Ljubomornima oči bode,
Njene oči brzo zavode,
I muškarca lišavaju slobode.
Njen korak je glamur,
Za nju bi ratovao i Artur,
Ona je mnogima želja neostvariva,
I vatra nesagoriva.
Na glavi kruna od smaragda,
Oči magične poput Asgarda,
Otrov u usnama sedam promila,
Ruke nežne kao svila
Svakog može dovesti do ludila.
Настави са читањем “Milano”
Fenix
Kroz život snažno korača,
Iz dana u dan sve je jača.
Ni malo ne oseća bol,
Mitske snage ona je simbol.
Njena lepota se širi kao virus,
U glavi izaziva snažan impuls.
Vatrenom pojavom i glečere u srcima topi,
Na njeno telo imuni su samo idioti.
U očima skriva tajnu čarolije,
Svoje nežne duše poput cveta magnolije.
Usnama priča najlepše bajke i balade,
Ukus im je slađi od belgijske čokolade.
Настави са читањем “Fenix”
Anđeo i đavo
Ona je čista erotika,
Njem um je egzotika,
Ona je ljubavni otrov,
Ona je đavolji blagoslov,
Ona je Božiji zov.
Pakao ili raj,
Samo je do tebe znaj,
Šta će ti ona pružiti,
Da li će ti ljubav uzvratiti.
Krila su joj veličanstvena,
Od borbene krvi satkana.
Kroz vene krv tigrice teče,
Pred njom grešnici kleče.
Ona je svetlost u mraku bez izlaza,
Ona je kraj debelog mraza,
Ona je vesnik buđenja prirode,
Ona je glasnik večne slobode.
Настави са читањем “Anđeo i đavo”
Artemida
Ona je pravi divlji cvet,
Lepotom i snagom očaraće svet,
Hod graciozan kao leptirov let.
Duša joj je krhka od kristala,
Reči od čarobnog mastila,
Zlo je zagasila,
Suzama vatru ugasila.
Vergilije u Paklu,
Ona u mrklom mraku,
Vodič kroz monstruozno selo,
Djavo nosi belo odelo,
Andjeo znači krila, ona krila daje,
Bez nje, kao sam da sam žrtveno jare.
Настави са читањем “Artemida”