Добродошли!
ШТА ТРАЖИ МРАВ
Шта тражи мрав
док кроз камење кривуда?
Шта снева шева,
заденута у небу?
Шта хоће од себе,
сви што
живе, дишу,
на овој земљи?
Где је ту циљ, смисао?
Невине и глупе мисли,
луду главу муче.
Нема нама мира.
Ми, већ покисли,
чекамо кишу да нас дотуче.
Ми, прозебли и голи,
за живот неспремни,
стојимо на сабласној
стени живота.
Bež’te od mene pogani ljudi,
tonite dublje u vašoj buđi,
meni samo Bog može da sudi,
ja živim svoj a ne život tuđi.
Pljujem na vaše lažljivo lice,
oči uprte u moja leđa,
čvrsto stojim na vrhu litice,
znam hrabrost moja dušu vam vređa.
I nikad neću da sagnem glavu,
pred vama ponizno ja da klečim,
Bog mi je svedok da sam u pravu,
verom ću svoju dušu da lečim.
Uzalud pretnje, ja se ne bojim,
ponosno sada pred vama stojim.
autor
Jovica N. Đorđević
Šta to gasi nemire u meni,
čijom krvlju duša mi se truje,
šta to sada želje okameni,
da se meni ka Bogu putuje?
Šta to gasi nemire u meni?
Šta mi krade želju za životom,
svete misli moći Augusta,
plave oči protkane dobrotom,
ko to meni sad zatvara usta?
Šta mi krade želju za životom?
Ko me silom u hajduke goni,
rečiju kalja dobre mi ortake,
koja vatra sad u meni gori,
da okupi hrabre mi jatake?
Ko me silom u hajduke goni?
Ko pohara Lazareve dvore,
delom kalja tu presvetlu glavu,
moje želje podlo da ospore,
da prikriju istinu mi pravu?
Ko pohara Lazareve dvore?
autor
Jovica N. Đorđević
ОПЕТ ПЕСМА
Моја је прича написана негде,
дошла к мени,
нисам морао ја да је пишем,
требало је једино да се склоним,
да пратим стазу која ме води,
кроз песме тајне, којима дишем.
Настави са читањем “ОПЕТ ПЕСМА – Андреја Врањеш”
ZAŠTO RUŽE U SNEGU
Proticao život kroz vreme i ja sa njim, a moglo bi se reći i ja sam njegovim ritmom tekla u znanom pravcu. Smenjivala su se leta i zime, ruže su cvale i venule i u meni
radost i tugu budile. Donosile su ruže radost kad sam ih gledala kako se u pupoljku ulepšavaju i kada sam ih rascvetale primala od voljene osobe, a tugu kad sam ih u vazi mrtve gledala.
I jedne rane zime videla sam ružu koja je bila poput mene, videla sam svoju sestru po svemu, po patnji i po radosti. Rani mraz popario je sve njene drugarice, prvi sneg sledio je njene latice a ona se ne da… Iste smo nas dve, pomislih tada . Pržilo nas je sunce, kiše nas mile, vetri povijali, snegovi nas okivali, a mi opstajemo. Stojimo uspravne i opstajemo, listamo i blistamo novom snagom, novom lepotom i novim sjajem. Vetrovi su nas katkad povijali do zemlje, grube ruke su nas dodirivale, a ruža i ja uspravno stojimo, vazda na oko bezbrižne i gorde. A kada bi kakva bezdušna sila uspela da nas povredi, nas dve smo poput Feniksa bujale u novom proleću, sa većom željom da opstanemo i da lepotom zavaravamo okolinu.
Ravanice-Lazarevo čedo
Ravanice- majko- čuvaš li nam kneza?
Lazara, junaka, cara i monaha…
Svuda mu je bila ćelija i raka,
a u veri, uvek, jaka, tajna veza.
Crkvu Vaznesenja u tebi sagradi,
na četiri stuba i zlatom ukrasi,
pa kamenim gradom onda je ogradi
i sa sedam kula večnost joj naglasi.
Sebi za divljenje i za večni život
i za pokolenja koja će da pamte…
Plamenovi sveća, navek će da plamte
i čuvaju, dobro, tvoj presveti kivot.
Pod sumornim nebom ratova i smrti,
završi se crkva sva u živopisu…
Al’ Lazaru život sačuvali nisu
oni što su srpstvo rešili utrti.
Sahraniše Srbi, po Kosovskom boju,
Cara i junaka u njegovoj crkvi…
Tu položi dušu, pravedničku, svoju…
Po celoj se Srbiji pokopaše mrtvi…
Lazar posta svetac, a crkva svetinja,
bolnica, za bolan, narod i monahe,
škola, iz koje je izašlo daskala,
dostojnih divljenja i pohvale svake.
U večnosti samoj trenuci su kratki,
tirani su ponovo pošli da nadiru,
ne mogade Lazar ležati u miru,
manastir ga njegov na dug put isprati.
Sa ogromnom verom da će da se vrati…
Mošti mu osvanuše u crkvi brvnari,
Sentandreji, selu, punom božjih čari…
Lepše mesto bog mu ne mogade dati.
Ali i odatle u Vrdnik morade…
Monasi sagradiše Ravanicu Novu,
Crkvu Vaznesenju, umesto Jovanu…
Tu naš svetac uđe i mošti ostaše…
Još Srbiji nema spokoja i mira,
a kamoli onom što je verno ljubi,
taj srce i dušu za državu gubi…
Dušman posle smrti i u kosti dira.
Na novi put Lazar, kreće Šumadijom,
dok mu se obnavlja Ravanica prva,
pa od Beograda, preko brda, šuma,
Sreće se na kraju s’ svojom zadužbinom.
Ravanice – vilo kučajskih planina,
tri stotina godina Lazara si snila,
dok se duša tuda neprestano vila,
mošti su se skrivale od zlog tiranina.
Sada, posle više od godina šesto,
čuvaš oca svoga, čuvaš ovo mesto,
u tišini večnoj, pod kupolom svetom,
Ravanice, verna, Lazareva ćerko!
Ljiljana Tamburić
Videh princa kako ćutke prosi,
koru hleba on jede u slasti,
u duši već težak teret nosi,
krunu daje sad za malo časti.
Procvetala trula grana suva
pa plodove svoje trule nudi,
od pastira zli vuk ovce čuva,
dok ubica svojoj žrtvi sudi.
Mladom orlu otpadoše krila,
svoju patnju ne može izreći,
dok na mestu gde se krvca slila,
golubica sad peva o sreći.
Bože sveti ja ti ljubim skute,
tvoja milost neka bude dovek,
zašto sveti sad na nebu ćute,
Zar je tako teško biti čovek.
autor
Jovica N. Đorđević
Bora Spužić Kvaka – Možda si čula da život piše romane
Bora Spužić Kvaka
Bora Spužić Kvaka (pravo ime Velibor Spužić) je poznati jugoslovenski pjevač rođen u Orahovcu na Kosovu 1934.[1] godine koji je imao 23 singla i 16 albuma i CD-a.[2] Prvi njegov album izašao je 1971. godine[3] u izdanju Jugotona. Na njoj su se našle pesme sa prvih pet singlova.[4] Preminuo je 9. marta 2002.godine u Požarevcu gdje je i sahranjen.[5]
Настави са читањем “ВОЛЕО САМ ПЕСМЕ – Можда си чула да живот пише романе – Бора Спужић Квака”
NEMANJA U TOPLICI
Kad jarka duga nad Banjskom gori
Čudesni miro zrači Crkva Stara,
Toplica tiho legendu žubori
O mirotočivom svecu sa Hilandara.
Tad Fines, grad između dveju reka,
Koloniju rimskih ratnih veterana;
Il Toplicu do dvanaestog veka;
Bele Crkve pre turskog zemana;
Kuršumliju do današnjih dana,
Blagosiljaju sveti Simeon i Ana.
1.
Kad Nemanja bi odabran za župana
U Toplicu čim pristiže
Na ruini hrama rimskih veterana
Pravoslavnu crkvu diže.
U toj crkvi, međ bokore jorgovana,
Za lepih dana, i kad ledni vetar briše,
Velmože i garda, Nemanja i Ana,
Bogumili i sebri Bogu se moliše
Al, ubrzo, mladi Vizantijski car,
Najmoćniji vladar pravoslavnog sveta,
Iz Toplice progna županski par
I spali crkvu od kamena i drveta.
SORABI
Podunavlje, Zadunavlje,
Dunav plavi-Fison stari
Crno more što naliva
Sunce jarko dok ga zari
Soprabe će još da sniva-
Jer Srbija cvetna, živa,
Sorabska je plodna njiva.
Od Pločnika, Bubnja, Vinče
I Starčeva, Branjevine…
Do Lepenskog starog Vira,
Moj Sorabe, bakra prinče
O tebi se dokaz kopa i pribira
Da otkloni silne laži
Što ih German zli servira
Da Sorabe ne uvaži…
Ko su bili ti Venedi
Kraj Dunava što se zbili?
Vend do Venda- sve Srbenda!