SAM

( Posvećeno uvaženom prof. Branku Mijatoviću)

Što me Bože život tako kruni,

čijoj rukom ruku da ogrejem,

zašto hodam po tananoj struni,

kako sreći mogu da se smejem.

 

Zašto plaču moje oči klete,

zašto moji nad sudbom mi ćute,

nečije sam valjda i ja dete,

da me majka privije na skute.

 

Da umiri tugu i gorčinu,

bez ljubavi meni duša strada,

nek pokloni osmeh svome sinu,

pa da umrem bez tuge i jada.

 

Već odavno sa tugom se borim,

u očaju molim svetog Boga,

da mi vrata nebeska otvori,

da kraj sebe imam nekog svoga.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

Сужњи самоће

Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.

Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.

У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.

Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.

ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Настави са читањем “ПЕВАЈ САД – Љубодраг Обрадовић”

У припреми је часопис ПоезијаСРБ број 20. – Пошаљите своју поезију!

Поштовани песници, У припреми за штампу је Часопис за поезију – ПоезијаСРБ, број 20. Часопис за поезију ПоезијаСРБ издаје Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца.

Ауторски хонорар за објављивање у часопису нисмо у ситауацији да платимо! Ако сте са тим сагласни пошаљите нам своју поезију за наредни број часописа ПоезијаСРБ на мејл: poezijasrb@poezija.rs у wordu или odt формату на ћирилици уз једну Вашу фотографију и место у коме живите и стварате, најкасније до 1. априла 2023. године. Задржавамо право да уредник часописа одабере песме које ће бити објављене у часопису. Сваки песник чија се поезија објави у Часопису за поезију ПоезијаСРБ може бесплатно преузети електронску верзију часописа у пдф-у са следећег линка  ПоезијаСРБ.

Очекујемо да ћемо БРОЈ 20. часописа ПоезијаСРБ представити до краја јуна 2023. године, прво у Крушевцу и на сајту www.poezija.rs, а касније, ако прилике буду погодне, на промоцијама у Ћуприји, Лесковцу, Ћићевцу и другим градовима и местима Србије. Настави са читањем “У припреми је часопис ПоезијаСРБ број 20. – Пошаљите своју поезију!”

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ

Шуштало је  време, у годинама од бола,
векови су прошли,  прошле су и наде,
народ један победе губио,
тужан, трошан, прешо у баладе.

Истеран испод неба, некуд зури, гледа,
хтели би да  престане  о њему и глас,
што имао  у прошлом  остало,
њега тражи спас.

Кад би знао завршити по мукама ход,
остао без курса, луке, брода , мора,
згужвано доба ко да вечно траје,
он још воли, из небеских гора.

06.08.2022. године

Настави са читањем “ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић

У Град Сталаћу, прецизније у Стеванцу је 5. 8.2022. године, поводом обележавања 5. августа 2020. године када је освештана пронађена црква Свете Богородице, одржан црквено-поетски догађај када су уз присуство бројних верника, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ читали своју поезију. Овај матине поезије организовала је Мирослава Смиљанић из Град Сталаћа која је и читала своју поезију. А поред ње своју поезију читали су и Миљко Шљивић и Градимир Карајовић из Крушевца. Градимир Карајовић је забележио и ове фотографије…Света Богородица Почоева

Пре неколико година Рача Јефтић, који је пронашао више цркава, у потоку, у Стеванцу, пронашао  је Свету Богородицу коју је означавао само камен. Земља на којој је, поклонила је Верица Ђорђевић из Сталаћа. Црква је била само један камен, те је Радмила Хаџи Стојановић, донела сто, прекрила га црвеним чаршафом и на столу ставила малу црквицу коју је донела из Грчке. Позвала је мене, пријатеље, рођаке и попа да освешта ову светињу 5. августа 2020. године.
Било нас је двадесетак гостију, поп је читао литургију. Затим је било послужење.

У Томашевском потоку има црква Свети Арханђел и припада истој културној баштини.

 

О, како је лепа
ова наша Србија
Пуна цркава, манастира
Пуна тих културних догађаја
Ту је наша културна баштина
То је наша Мојсињска
Мала Света Гора.
Настави са читањем “Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић”

ЧЕКАМ – Живота Трифуновић

ЧЕКАМ

Ноћ је већ одавно почела.
Седим у парку на клупи,
мисли ми некуд одлутале.
Благи поветарц их разноси.
Гута их бука аутомобила
и повремени жагор пролазника.
Са неба месец умилно гледа
док јата звезда намигују.
А ја чекам и чекам,
можда ће ипак доћи?
Сетиће се овог места,
протеклих дана и вечери.
Није било то тако давно,
још су свежи трагови,
још све мирише на њу
и ово место и оклина.
Не, не могу заборавити
ни један тренутак,
а ни сусрет, пољупце…
Да ли је могуће, питам се,
да се љубав тако брзо гаси?
Зар се не може добити нова шанса?
Није било никаквих разлога
за растанак, чежњу, патњу…
Не знам шта се десило,
све тако изненада, брзо…
Наша љубав беше као варница,
Изненада засија, па се угаси
и неста заувек.
Не знам, можда се покаје,
па ми се опет врати…
И ја ћу и даље чекати,
увек у исто време
и на истом месту,
у парку где смо се упознали…
Све дуже ћу је чекати,
дуго, дуго…
Можда заувек!

Настави са читањем “ЧЕКАМ – Живота Трифуновић”

BESANE NOĆI

Besane noći, proklete, vrele,

lažljive senke dušu mi mame,

sve moje želje tiho su svele,

nasloni glavu na tuđe rame.

 

U beskraj gledam dok zvezda pade,

pogledom svojim nebo obgrlim,

o Bože sveti dal’ ima nade,

da je samo još jednom zagrlim.

 

A jutro dođe krijući zlobu,

smeši se podlo mojoj samoći,

bez srama kroči u moju sobu,

i reče tiho: ona neće doći.

 

O zvezdo sjajna da li si znala,

istinu bolnu što mi ne reče,

ona se noćas drugome dala,

poljupci njeni drugoga leče.

 

autor

Jovica N. Đorđević