Добродошли!
Besane noći, proklete, vrele,
lažljive senke dušu mi mame,
sve moje želje tiho su svele,
nasloni glavu na tuđe rame.
U beskraj gledam dok zvezda pade,
pogledom svojim nebo obgrlim,
o Bože sveti dal’ ima nade,
da je samo još jednom zagrlim.
A jutro dođe krijući zlobu,
smeši se podlo mojoj samoći,
bez srama kroči u moju sobu,
i reče tiho: ona neće doći.
O zvezdo sjajna da li si znala,
istinu bolnu što mi ne reče,
ona se noćas drugome dala,
poljupci njeni drugoga leče.
autor
Jovica N. Đorđević
ОПАНАК И ЦИПЕЛА
Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.
Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.
Гледа у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?
Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.
Но, кочија ход устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!
Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.
Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.
И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад је нак`у угледао!
Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!
Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи преко брда!
А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!
Настави са читањем “ОПАНАК И ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”
ОЛУЈА
Зацрни се небо, црне слутње носи
Задрхтало сунце, узбурка се море
Крвавог нам ножа живот нам доноси
У несанку нашем крваве су зоре.
Вековне громаде те тврђаве славне
Уточиште беху од свих зулумћара
И за вас спасење у прошлости давне
Одроде што нећеш Божијега дара.
Па крвавим ножем ти нас кољес опет
Крстом ко се крсти, ништа га не боли
И српски је народ као Христос распет
А ране му леце божји апостоли.
У пустим кућама дал кандила горе
Огњиштима древним угасисте огањ
Покровом нам црним утрнусте зоре
На згаришту само нагорео пањ.
Крваве жртве, поља, небо и цркве
Пламени пути смрти у вечни живот
Убијате децу, руке вам крваве
Нећемо вам опростити свети кивот.
Која то безтијелност вама овлада
Сладост пронађосте у крвавом пиру
Целом српском роду да угасне нада
Злотворите смрћу као своме хиру.
Опраштамо худом све туге у нама
К’о Христос на крсту што опрости свима
Заборав у нама не прогута тама
Олуја се памти чува вековима.
Ранили сте недра млеком што вас доје
Плаче небо, земља, узбурка се море
Опустеле цркве да ли још постоје
Да светица Блага осветли поноре.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић”
КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ
Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.
Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.
Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.
Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.
Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.
Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Док крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске слободе.
БЕСКРАЈ
Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.
Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!
Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.
Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!
Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!
Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Вечни живот је – вечност која у сликама зрачи
и нас овде и бескрај горе, греје твојим делом!
МОЈИМ ЂЕДОВИМА
Оба сам ђеда, пуно волио,
мада их нијесам, никад` видио,
нити сам има`, такве прилике,
само сам гледа` њихове слике!
Живот се код нас, са муком прти,
родих се после њихове смрти!
Припадам роду такве судбине,
што често страда и пуно гине,
многима од нас душманин не да,
да живог` види својега ђеда!
И ја сам има` ту лошу срећу,
да `им на гробу палим свијећу!
Пуно ратова, ужаса и страве,
ђе многи људи остају без главе,
те мушких плећа, код нас је мало,
природни крај живота чекало!
И мени би` усуд и Божје хтјење,
да гледам само, од ђеда ордење.
Прађеда оба, смакли су Турци,
пали су они у тешкој муци,
а оба ђеда, убише швабе,
те, саме осташе са ђецом бабе,
које су с` муком гн`јездо свиле,
да своју нејач, од зла би скриле!
И данас, поред старога штапа,
висе медаља, пушка и капа!
Спомен на ђеда! Суза ми крене,
ал` ништа не може утјешит` мене,
јер ја бих више од свега волио,
да живог` ђеда, једном сам видио!
Настави са читањем “МОЈИМ ЂЕДОВИМА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”
ŽIVOT JE MORE
Rodiš se, negde, pod nekom stenom
i čekaš talas da te ponese,
ploviš životom, pučinom snenom,
što se po nekad čudno zanese,
po tebi brazde, orane vetrom,
što ih orkani penom ukrase,
piju te obale zlatastim peskom,
da žeđi, vekovne, tobom, ugase.
Postaneš Atlas, s leđima snažnim,
pučinom, nebo, na sebi nosiš,
alge te maze pipcima vlažnim,
dok trave, morske, nogama kosiš.
i taman misliš da nemaš snage,
zaludnu bitku biješ s’ demonom,
nebo otvori pomoćne vage,
bratimi Neptuna sa Posejdonom.
Kaplju ti jutrom, na površ, mirnu
rose, što nose ih izmaglice,
k’o suze, vodenu, dušu dodirnu,
rastuže, dosadne dokolice…
S’ dubokim gazom brodovi teški,
seku ti srebrno i glatko lice,
a mali čamci, tako, lupeški,
otimaju školjke, bisernice…
Život je more, kažu mudraci,
duboka ljuljaška, bez adrese,
ljulja te nežno, onda te baci
na stene oštre, među čemprese…
Rane ti vidaju sjajni delfini,
ili te čeljusti ajkula grabe,
da si se spasao, kad ti se čini,
dočekuju te s’ kleštima krabe.
Kad suton spusti crvenu zavesu,
sunčev se plamen u moru gasi,
morske ti nimfe žrtvu prinesu,
i galeb krikom “zbogom” oglasi,
tvoj svetionik, poslednji pozdrav,
šalje ti svetlom, koje te prene,
zapadom vlada horizont krvav,
oseka odvlači tvoje vreme.
Ljiljana Tamburić
Прохујаше лета! Будућност ме враћа
траговима давно изгубљених хтења,
ал’ дах непамтице која прошлост мења
тамница је душе, тишином се плаћа.
Видљивошћу бритком погашених свећа,
кроз тамнину чулно свевидећег ока,
призивам уздахе несталих „порока,”
ал’ не умем увек нечег да се сећам.
Походе ме мисли од гребена грубље,
кликер котрљави, што на тужном лицу
твори се у болну сузу жеравицу,
па у амбис тонем, све дубље и дубље.
Тек понекад, када раскрилатим снове
осећам да могу к’ небу да се винем,
ал’ кад се разбудим почињем да минем.
Не умеју крила кроз јаву да плове!
БРОД ЖИВОТА
Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.
Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.
Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.
Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.
А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.
Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.
Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.
Настави са читањем “БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”
HOD PO ŽICI
Osećam da me voliš.
Oči te odaju.
Zasijaju kada me ugledaš.
Znam da sam zaposela tvoje snove.
Tvoja sam java i san.
Znam…
Ali, ti se bojiš.
Najlakše je pobeči.
Bojiš se da te ne povredim.
Da te ne ostavim slomljenog srca.
Rekao si da je moje.
Da za mene kuca.
Ako je moje, zasto ga uzimaš?
Vrati mi ga natrag….
A ne…
Najlakše je pobeči.
Kukavice!
Zavolela sam najvećeg kretena na svetu.
Ne vidi prst ispred nosa.
Kockaš se našim osečanjima.
I na tvoju, i na moju štetu.
Pročitaj mi misli.
Čućeš da ti moje srce šapuće :
” volim te”.
Strah te da se zaljubiš.
Nikada to nisi bio u životu.
Bojiš se ljubavi.
Bežiš…
Nisi bežao ispred puščanih cevi.
Bežiš od žene koja te voli….