Добродошли!
СВАКО СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ
У гнезду гаврана
Два мала гаврана
Хранила је врана
Ал неко је
Дрво секао
Баш тога дана
Пало је гнездо
У њем гавранићи
Једва сам од грана
Успела им прићи
У кавезу моме
Расли су уз мене
Дал ће љубав моју
Знати да ми цене
Једнога дана
Као што и бива
Прхнуше из кавеза
У пространства сива
Иза тог се чуло
Како гракћу вране
У радосном лету
Од гране до гране
Настави са читањем “СВАКО СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ – Данијела Максовић”
Чуо се рано јутрос плач облака
к’о уплашено дете од страха и мрака
зајецале су снажно капљице из ока модрог неба.
Зајечи својим златнилом Месец испод звезда,
као да шаком разбија тамно окно небеског свода,
гоњен олујним ветром, и остави широм отворена врата,
да олуја пројури кроз звездану кућу снова.
Чежњом дуга шири постељу несанице.
Речи су нежне, ал’ осећам страх недостајања,
желим у себи, а и у вољеном бићу све тајне да сакријем
и снагу олујну да му даривам, кад престану кише.
Увукла се хладноћа и тугом наборала ми чело,
да патња чекања прелази границе морања,
то једино знамо… Тишину ћутимо, само модро небо и ја.
Поздравио и ову тешку ноћ Мили, ноћ несанице
стиховима сете,а можда и среће наше будуће,
и нек’ је носи вир побеснеле реке, као што носи суво грање.
А, ми ћемо чекати небеске смираје и чувати снове,
к’о што чувамо љубав, анђеле мој у бескрају душе наше.
Bež’te od mene đavolje sluge,
pohotne kurve bezbožnog grada,
u meni žive vrednosti druge,
dalje od vašeg prljavog smrada.
Pljujem na blaga i vaša dela,
lažljiva lica, bezlična, ista,
međ’ ljud’ma počinjena zlodela,
Na pomen imena antihrista.
Demonske skute neću da ljubim,
nit’ dušu moju grehu da predam,
blaženi mir iz duše da gubim,
drugim očima život da gledam.
Neka padnem, neka odem prvi,
samo da duša ostane čista,
svaka kap moje hrišćanske krvi,
ljubiće Boga Isusa Hrista.
autor
Jovica N. Đorđević
AФОРИЗМИ *Аутор др Михајло Ћирковић
_________________________________________________________**Аутор афоризама је исте слао на конкурс за афористичара године у Чајетини *Жири у афоризмима није препознао квалитет који би их сврстао ни у ужи избор за пласман.
ОВДЕ (Црква)
Ово није представа.
Овде се жртве хвале узносе Господу.
Овде су сви једнаки,
јер Бог зна срце свачије.
Овде кандила горе у славу,
не због људи или мрака.
Овде су иконе старије
од иконобразних људи,
Овде је све за људе
и ништа од овог света.
Овде стоје не они што ноге имају
но они срце не штеде.
Овде је трпеза постављена,
гладних је много, речи је мало
што од изображенија воде до преображенија.
Овде свеће по намери горе
и ветар што разноси не може им ништа.
Овде тишина сагорева жељне
и жељом обремењене.
Време овде тече од данас до краја свих дана
и свака намера и реч изговорена ван срца
ко угарак от-пада.
Овде,
светли и мрак
и обасјава светлост ова
што од људског лица није,
а са лица не силази.
Ко то види,
видео је Бога.
ОРИ…
Ори,
развигори,
коло,
лоло!
Живот је један,
безизгледан,
али поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.
Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло,
коло!
У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!
Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…
Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.
Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!
Корен си плавог Неба, Дух сјајне Верности, лице Сина у првој Љубави, као озвучени Мир, Беседиш у мислима. У зрелој сенци шуме, Очи љубе Живот, туђи су крици заглављени у устима, да тело се од немира Ослобађа, док пулсира Срце у шкољци Ума. Пред Тобом стадоше, И људи и жене у сивим оделима И затамљеним очима, Свештеник да их Венчава, Крсти, Исповеда и да Греси буду Опроштени, што их Живи Сагреши Створ. Речи Твоје нико неразазна, Све нам грехе опрашта и Земља, а, ја чух Долазеће кораке и сунце се улива у тај зов, где чују се речи Бескрајно Чисте “Бејах у Духу у Дану Недељи И чух за Собом Глас, Велики као Трубе , који Говореше: Ја Сам Алфа и Омега Први и Последњи, Небо и Земља проћи ће, али Моје речи Проћи Неће”.
ЗОВ ПРЕДАКА
Глас се чује великих јунака,
и нашијех славнијех предака,
што нас коре озго` са небеса,
јер бол душу њихову потреса!
Душан Силни са престола виче,
а Обилић са Косова кличе,
ко и Стефан, витез реда змаја,
Вук Огњени од равног` Ноћаја,
и Синђелић себи очи вади,
да не гледа, шта се ово ради?!
Карађорђе, пита се, док плаче,
ко то опет Србију растаче,
а јунаци с крвавих Кошара,
питају се, да л` их око вара,
не вјерујућ` шта се ово збива,
те се опет истина сакрива,
јер не могу поднијети бруку,
гледајући јаде нам и муку?!
Њихове нас сјени прозивају,
док уједно наредбу нам` дају,
од нас траже, ти славни јунаци,
да се српски развију барјаци,
и јунаци под њима се сјате,
па оружје свијетло да лате,
ка` и они, што су то чинили,
да би своју земљу одбранили.
Такав усуд ево и нас стиже,
и тај вакат све је нам је поближе,
народ српски слободарски дише,
неће трпјет` понижења више,
дух витешки Србијом корача,
нараштаје младе да ојача!
Па на позив славнијех предака,
у строј биће хиљаде јунака,
отаџбину нашу да одбрани,
од свакоје губе и немани!
Све од Уне, до Старе планине,
српски народ непрестано гине,
ни сад браћо избора нам` нема,
зло се ново, поново припрема?!
Е сад `ајмо, сложно уз прегнуће,
да бранимо огњишта и куће,
свету земљу и тврда стијења,
за будућа млада покољења!
Да нас не би прекорели преци,
свим` Србима сад гусларе реци,
нек` се срет`у на Дрини ријеци,
и ту да се к`о браћа загрле,
па нек` онда ка Космету хрле,
на крст часни, да се сви закуну,
и на свету Немањића круну.
Тако људи и јунаци раде,
па, када се тамјаном окаде,
нек Бог драги махове `им даде,
отаџбини да поврну наду,
а народу слободу и правду.
Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ
Петроварадин, 2021 љета Господњег
УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ
,,Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински“ верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су помислили да је мржњи одзвонило, нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца западно од савести, убијана на ношама, па ипак од таквих свирепости су аболирани пилоти најснажније војне силе овог нам како мондијалисти кажу модерног доба софисцитарне технике, додато и мржње, који су по задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања.