НИКАД НЕ ПОСТОЈИ

Никад
не треба поверовати
да никад постоји
рођењем бришемо
заверу над икад
каткад је никад
у дослуху са сад
постоји
постоји
само
обрнута половина прегажене
негације
и кад бих се заклела
никад би истчало
и исмејало ме
да опсујем оно чега нема
њиме бисте ме могли
непрестано гађати
од сад више нећу тако
бесмислено је
не уживати у животу
почећу одмах
смех качим о лице
и нећу вам рећи да сам тужна
н-и-к-а-д

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић

 


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

На данашњи дан,
догодиле су се нестварне муке.
Убиле су пуно људи, деце,
те њихове злотворске руке.
Били смо мала земља,
никоме сметали нисмо,
а они су нас напали,
причали да криви смо.
Брутални напад, без иједног
јединог разлога,
десио се тада,
и разлог томе не зна се ни сада.
Никоме сметали нисмо.
Били смо земља мала,
са доста великих људи, добрих срца,
и то храбро срце и данас у Србима куца.
Нисте имали дозволу,
нико вам дозволио није,
да рушите снове наше,
нико вам дозволио није
да вас се деца плаше.
Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Анђела Павловић”

ДРУГИ ПИШУ – Темнић Инфо

Други
пишу:

У Горњем Адровцу одржана традиционална културна манифестација: “Пуковнику Рајевском у част”
Књижевни клуб “Велимир Рајић” из Алексинца организовао је у Горњем Адровцу, у Порти Цркве Свете Тројице, књижевну манифестацију “Рајевском у част”. Као и сваке године до сада, на манифестацији су и ове године учествовали и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем
у Крушевцу.

Манифестација је била изузетно посећена, а присуствовао је и велики број песника из целе Србије. Програм је започео уводним излагањем о Николају Николајевичу Рајевском, који је живот дао за слободу Србије, на овом месту, где је његова мајка касније подигла цркву у његову част. Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био инспирација Лаву Толстоју за чувени роман “Ана Карењина”.

Према речима Љубодрага Обрадовића, председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, пуковник Николај Николајевич Рајевски потиче из угледне руске племићке породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. године, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману “Рат и мир”) по којем је и добио име.

И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801—1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819—1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском универзитету (Физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа, течно је говорио француски, немачки и енглески, а разумео је и српски). Николај се касније бавио разним јавним и државним пословима.

Настави са читањем “ДРУГИ ПИШУ – Темнић Инфо”

PROKLETI PESNICI

Iznuren, tužan, počinjem da ludim,

misao teška san mi prožima,

na tren zaspim, sa strahom se budim,

biće mi kasape noževima.

 

Peku dušu suze ucveljenih,

tuge u đerdan tiho se nižu,

vapaj duša još nerođenih,

u mulju od laži tužno gamižu.

 

Krvave suze ikona svetih,

u oku jasne slike naviru,

dok duše svih pesnika prokletih,

presvetlim kopljem mučki razdiru.

 

Dok sudba jade k’o vino toči,

Bogu na dar svoju dušu nudim,

samo u miru da sklopim oči,

pa da se nikada ne probudim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

СЛАДОСТ РЕКЕ



Водим те до реке
тамо где се рађају младице,
где врбе душу гале,
дивећи се осмеху наше несанице.

Пођимо у ноћ по договору
улицом, смирено, тихо.
Кад се упале фењери свитаца
и зажаре у љубави срца.

Хајде скратимо стазу
кроз воћњак и борову шуму,
путоказ јасно оцртава пут
сенкама месечевог огледала.

На конаку су сви ветрови,
све што хода и гмиже,увелико спи.
Заспале су и поноћне птице,
сада је време за нас двоје.


Ова ноћ биће само наша,
најлепша од свих драгуља,
одложимо савест,стид и одећу
на чување златном бршљану.

Предајмо се чаробној моћи,
наги пред реком бистром,
без гласа окупани тишином.
Испијмо с усана уздахе чежње.

И немој ноћас да се заљубиш,
понашај се сасвим природно,
јер ноћас дух који је пун љубави
у срцу чува тајну сладости…

“СЕЋАЊЕ НА РАЈЕВСКОГ” – Манастир Свети Роман Ћунис

Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца, традиционално је и ове године по четрнаести пут учестовало на песничкој манифестација “СЕЋАЊЕ НА РАЈЕВСКОГ” у Манастиру Св. Роман у Ђунису где је 2. 9.2022. године одата пошта Николају Николајевичу Рајевском (пуковник) у присуству представника Руског Дома у Србији и бројних грађана и песника из Крушевца и Србије. Организатори манифестације су ове године били Друштво Српско-Руског пријатељства “ПРАВОСЛАВЉЕ” из Крушевца, Удружење Козака Србије “Православље” (испред ова два друштва говорио је Томислав Симић Калпачки) и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца (песму Љубодрага Обрадовића – председника овог удружења “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ” прочитао је Бобан Дашић). У пригодном програму Рајевском у част “РУСКО СРЦЕ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ” учешће су узели и вокални солиста Јана Милановић из Јасике, као и песници из КК “Велимир Рајић” из Алексинца: Драган Павловић и Слађана Ивановић, као и бројни песници из Крушевца: Богдан Јевтић, Градимир Карајовић, Бобан Дашић, Милан Марковић Лака, Живомир Миленковић, Митар Стожинић, Боривоје Бора Видојковић, Милосав Ћукић Ћука, Томислав Симић Калпачки, као и млада Јована Марковић, која је осмислила и водила програм. Програму су присуствовали представници Руског Дома, Свесрпског покрета ветерана БОЈЕВО БРАТСТВО, представници села Каоника и гости манастира Свети Роман. Пре самог програма одржан је и помен Николају Николајевичу Рајевском. Видео снимак је забележио Градимир Карајовић, а техничку обраду фотографија и видеа је урадио Љубодраг Обрадовић.


Пре самог програма одржан је и помен Николају Николајевичу Рајевском
Јана Милановић


Јована Марковић


Слађана Ивановић


Драган Павловић


Бобан Дашић говори песму Љубодрага Обрадовића

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

И на почетку и на крају,
увек нас носе носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.

Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.

Настави са читањем ““СЕЋАЊЕ НА РАЈЕВСКОГ” – Манастир Свети Роман Ћунис”

Странац

 

Питаћеш ме ко сам,
рећи ћу; сањар само.

Питаћеш одакле сам,
рећи ћу; из беспућа.

Питаћеш где идем,
рећи ћу; ту, тамо, и нигде,

јер, путник сам
и само понекад застанем

на некој станици незнаној
ни мало, ни много,

довољно да те поздравим
и нестанем пре него ме препознаш.

NEBESKE KOČIJE

 

 

Tako mirno je noćas,

ni zvezde ne trepere

u tišini,pa i mesec

gubi zlatni sjaj.

Grme oblakom koraci,

kao da neko odlazi u raj.

Crna staza tudnji

k’o vitezovi u boj da hrle

i jecaj cepa nebo

Suze padaju na gore.

Munja proždire.ljubav

otvara teška vrata.

Otud ruke samo vire,

prihvataju dolazak iz daljine.

Žure nebeske kočije,

kovčeg duše nose

u svetlost bez kraja

što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor – drama,

crnim slovima ispisana.

Vrisak dece majka steže.

I sama bi plakala,ali ne sme.

LIDIJA KĆERI

 

 

Kada se Sunce umiljavalo danu,

pružalo ruke za rastanak,

a na konak još poći neće.

Ti si vrisnula,

a ja polumrtva,

oslobođena bola, s osmehom na licu,

grlila telašce što mi prisloniše na grudi,

suzama sreće,tuge i radosti.

Nisu me pogađale reči iz tuđih avlija;

Opet je rodila prokleto žensko.

Istinski sam te želela.

Plakala sam u tišini,

da ne prođe stazama mojim,

bolne,trnatim,pune močvara.

Posustala nisam,ožiljak nosim

i buri života još  prkosimo.

Majka molitvom te čuva.

Snagom vetra u leđima,

gospodari svojoj mladosti,

Lidija, kceri.