www.poezija.rs

 

Nemam više vremena, napušta me snaga ko’ ranjena ptica, padam iz oblaka.

Nemam više volje, pritisla me neka tama, ni knjiga mi nije draga, baš mi ništa napamet ne pada.

Kao da je neka ruka, zalepila moja usta, ni’t ori – ni’t zbori. Zašto život gorči?

Vremena je preostalo, da osetim miris jesenje kiše, isprati ptice u toplije krajeve i dočekan bele snegove.

A onda ću u pećini, novi život početi, bez trunke svetlosti, vraćajući snove iz prošlosti.

 

 

Čudno odzvanja,

leptiričin let u noći,

kad krilima ocrtava lik.

Čuo se i glas,

uza samo uho,oseti dah.

 

Isti glas smirenosti,

šuštanje pupulja mladog,

što vetar nosi,

željom. . .

Učvrsti san.

 

Evo ga , prigušen,

kišom nevinosti sipi

promrzlih  usnama provlači reč.

Tajnu,koja postoji i ne postoji

u poljupcima vazdušastim.

 

Ćudljivo doba varke,

zorom lupi u prozor,

iščezla su sva priviđenja,

brzinom fotomorgane,

samo tuga na jastuku spava.

 

 

Videla sam na livadi juče,

nedaleko od puta,

grana niodkuda pala

I sada nigde je nema.

 

Upamtila sam taj proplanak,

okolina mu drveće,

tako se govor pesnika izuzima,

od govora ljudi međ’kojima se kreće.

 

Ne znam kuda se mogla skriti,

a videla sam je juče,

možda su deca prošla

u šali ,odnela.

 

Čini mi se san,a java je bila,

sigurno tu sam je  videla,

to nije ptica da odleti

ni’t je čovek,što izčezne iz sećanja.

 

Možda je ,Ona u meni,

negde u dubini uma,

kao zaturena slika,

pa je preslika livada.

 

U nesanici na um pade,

ogromna ploča vremena,

što je nekad znalo da vređa,

očuvano kao kocka  zaleđena.

 

Oživeše uspomene,

davno zaboravljene,

vaskrsla bolna sećanja

premotana svetlošću meseca

 

Nestrpljivo se vratiše,

kao da ih izbaci voda

u mulj živog blata,

traže odgovora.

 

Sve dotle u meni,

nasilnički zamrlo je-

početkom noći se rodi,

probudi teško sećanje.

 

Iznemogla tela zaspaću,

na konak povesti sva pitanja,

dišu duboko. . .

I glavu su podigla.

 

Noć puna tmurnih oblaka
priziva jezivu tišinu reke,
da lavinom gorĉine potopi
dvore srca zaljubljenih.

Mesec se kroz tminu probija
Seĉivom sablasnim krĉi put,
nanesene usude ispaštanja
pelinom milostinje da ih zatara.

Duša drhtajem veroljublja moli
da bdenje noćas ne bude uzaludno,
żal prekidaju zvezde milosrdne
i osvetliše izvor nade i sna.

Na proplanku usnulih ljubavnika
munja reże snopove strasti,
vetar podiże štit olovne noći,
ljubav od smrti zorom da spasi.

Nikada mili,ti da ne usniš
muĉilište ovog rużnog sna
gde smrt nosi :nadu,veru i ljubav
u beskrajnost adskog nestajanja.