Добродошли!
ЛЕПТИР
Пoлeтео је у зао час,
лептир у пламен.
Многи од нас,
остали су мирни,
без зуба и жеља.
Спотакао се на пањ
и заменио га за тренутну бол.
Сво су зурили у њега,
а он је био тако сам
и тако јадан.
Настави са читањем “ЛЕПТИР – Љубодраг Обрадовић”
Залутали сте одавно
Без жеље да се вратите
у тамници сте грехова
И нема наде да схватите?
Иза вас само згаришта
И пуста српска огњишта
А тек они што се расејаше
Ни нерођени вас не плаше?
Настави са читањем “ЗЛОСЛУТНИ ДАНИ … – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
ДОЛАЗАК
Песма је моја дошла к`мени,
нисам морао ја да је пишем,
требало је да се склоним,
да пратим стазу, која ме води,
кроз тајне давне, којима дишем.
Затреперим често
ко јасика на ветру,
умрем по сто пута
и поново се родим,
и све испочетка,
трчим по глави,
журим да живим
и бојим се да нећу стићи,
бриге да решим,
погледам у сунце
и оно се љути,
пусти све крају,
немој да журиш
у кошуљи од свиле
-напољу је хладно.
Тражим спас
и немам ваздуха
и желим све да заборавим.
Кријем се у теби
и маштам у себи
и сањам пољупце.
И нећу да те молим
и нећу да те мучим
и хоћу да те љубим
И нећу ништа исто
и нећу различито
и хоћу да живим.
И нећу да те лажем
и нећу више да чекам
и рећи ћу ти све у лице.
I kažeš
od milion žena birao bi baš mene
kažeš to tako sigurno
lako
sa titravim šeretskim osmehom
nežno, polako
da li zato što te na nekoga podsećam
da li zato što te suviše osećam
ili pak zato što ti na nepoznato mirišem
al’ eto kažeš
i ja ti verujem
Ćutim
ali bih da te posavetujem
Nemoj
ja se lako za dušu lepim
Nemoj
ćudljuva sam, lako odlepim
I inat umem do besvesti da teram
da te najviše imam
kad te najviše nemam
da kad za tobom umirem
najlakše te oteram
Nemoj
pokajaćeš se brzo
ne umem na pola
ne umem bez bola
ne umem da lažem
istinu ti kažem
Nemoj
previše se ja smejem
previše dušom svet grejem
previše dajem
predugo trajem
Nemoj
ako sa jednom ne umeš
svet da ti poklone
malo je
Nemoj
obrati pažnju na te milione
previše sam ja svoja
previše mi je da milion drugih sanjaš
a od miliona mene biraš
i zauvek me za sebe tražiš
Nemoj
znamo oboje
ti si vetar, a vetar se ne vezuje
Nemoj
ako nećeš da mi traješ
nemoj reč da mi daješ.
Svetlana Tadić
Није то ништа сине,
кад душа у молитви
верује, прашта и моли
и чека на вратима раја.
Није то никаква мука
и јаук из грешне душе,
то ти је знак са неба
да те истина чека.
Није то трулеж душе
то ти је вечност и рај
што моли и жели
са анђелима да пева.
Није то ништа сине,
кад прекрстиш руке
и све признаш себи
и Богу који те гледа.
Još jedan šugav novembarski dan,
pod mračnim nebom horizont bledi;
i svaki tren je sada apsurdan,
mukom iz duše dah mi se cedi.
Iz usta čopor snažno zavija,
krvari davna duboka rana;
još ukus kafe samo mi prija,
davi ukus jeftinog duvana.
Kroz prozor gledam sablasne lutke,
blede kopije davnašnjih ljudi;
apsurdnim svetom hodaju ćutke,
za korom hleba, ko im ponudi.
Traže davno izgubljeni svitak,
još uvek templare za sve krive;
sanjaju lažni sveti boljitak,
bez pluga da oru svoje njive.
I ovog dana svojski se trudim,
iskrene reči dušu mi stisle;
sve sablasne lutke da probudim,
da svojom glavom počnu da misle.
autor
Jovica N. Đorđević
18.11.2023g.
Идемо даље,
кад руку
држиш у руци
ради реда.
Идемо даље,
кад те тужи
за зрно грашка
и част узме.
Идемо даље,
кад се заљубиш
у очи , а оне те
гледају попреко.
Идемо даље,
Кад живот
пркоси страхом,
а људска злоба
у провалију вуче.
Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и предивна жена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
измамисмо сузу из најлепших зена.
Канула је тихо бокорећи тугу,
јер на мамној стази, што води до сунца,
два облака сива прекрише јој дугу.
У грудима њеним једно срце куца!
Отишла је тихо, ненадно, без речи.
Отишла је, куда? Да ли сама спава?
Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи,
шапат нежног ветра кроз откосе трава?
Како је пронаћи кад су наше стазе
прекривене плаштом боемства и рима?
Док пролећа цветна њу немиром мазе,
у безгласју тужном нас све више има.
Молили смо стално ветрове даљина
да нам на трен њене разоткрију путе.
Залуд, јер нас стално обавија тмина.
Дах безнађа којем целивамо скуте.
За нашим асталом, у чекању дугом
тихујемо гордо, срце нам не плами.
Један другог више не зовемо другом.
Нас двојица сад смо обојица сами!
Зарудила јесен, преплићу се дани.
Бехарастим гласом виногради зборе,
док ми, просци туге с чежњом овенчани
мамимо свитање прохујале зоре.
Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и њезина сена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
још мамимо, одјек давних успомена!