APOLON – Jelena Simonović

APOLON – Jelena Simonović – Pročitano 639
Postavljeno – 14. March 2006. g. @ 10:07:08 CET

APOLON  

Apolon je pao na kolena,

Grči prste. Tražio je reči..

Bledo lice Ona je  podigla,

Peva Odu srcu ukletome.

Proklela je Sebe zbog smrtnika.

Ruke steze, bolno, grčevito.

Čemu pogled kad se i ne vidi?

A Bog pred njom klecao – nemoćan,

Njene smrtne ljubavi nesvestan.

 

Grcala je duša u svetinje..

Prolile se sve kise srebrne.

Odbila je Boga pod stopalom..

Apolon se većma rastužio.

Želju srca nije ispunio.

Traži oči njene da pogleda,

a oči su njene oslepele.

 

“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,

sudbina me gorko ucenila!

Volela sam Njega bez predaha,

volela sam jednog jedinoga!

Tvoju Ljubav srce mi odbija.

Ja bez njega živeti ne mogu!”

Настави са читањем “APOLON – Jelena Simonović”

РАСИНА… – Сандра Милaдиновић Мајра


РАСИНА…

Она ме буди
тепа ми речи
које ни мајка
није смела
она ми душу
лечи шапатом
и прича тихо
вечности дела.
..
Не дирајте ме
не зовите ме
док занесена
ходам пут ње
журим да спере
са ове душе
све немире
због издаје…
Настави са читањем “РАСИНА… – Сандра Милaдиновић Мајра”

ЖЕЂ -Здравка Пап

Жеђ је моја
опака и врела,
и сита и гладна,
у срцу искрености.

У борби за живот
све је наопако,
у грабежу који те тера,
да прескочиш савест.

У жеђи опстанка
треба ти искрена душа
која ће угасити немир
и певати у надахнућу.

Жеђ је самосвесна
и није ни мало лако,
у њој је пресушило
све оно што желиш.

MUKTAŠ

Prokleta misao razum mi mori,
u predvorju svetog blagovališta;
može li sasvim srce da sagori,
da od ljubavi ne ostane ništa.

I ne čujem reči kojim mi sude,
blagodarno dižem dželatu čašu;
gledam u meni nekad drage ljude,
osmehom nazdravljam gnusnom muktašu.

Iskonski porivi savest mi vode,
do ljubavi više nije mi stalo;
hoću da letim nad poljem slobode,
jer duša mi nije ljudska ni malo.

I da li da tražim oprost od Boga,
što čemerom moja puni se čaša;
zbog večnog mi mira božanskoga,
pijem iz bokala gnusnog muktaša.

autor
Jovica N. Đorđević

ПАОРСКА РУКА

ПАОРСКА РУКА

Сваког дана у свануће,
док бркове своје глади,
паор гледа с трема куће,
шта ће прво да уради

Вазда прво ватру ложи,
па кукуруз онда круни,
затим марви, он положи,
па корито водом пуни.

Воће зрело, њега зове,
а жетва се већ примиче,
да ли брати сад плодове,
ил` да жито с њиве миче.

Шетајући, њиве рубом,
нежно паор с ногом гази,
и са руком својо грубом,
од пшенице класје мази.

Летина ће добра бити,
труд ће његов да награди,
амбаре ће напунити,
биће хране за чељади.

Сваки паор прти муке,
ал` чин ради племенити,
све паорске свете руке,
зато треба позлатити.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Најслађа је храна она, коју си сам створио.“
Мохамед
Нови Сад, 2015 љета Господњег

Новембар

Док лију кише низ прозоре
Господе Боже вољени
Дај да се множе и зрију
Плодови љубављу сољени…

Гргоље мали потоци
Вода се слива, слива…
С нама су наши праоци
Што вјекују испод њива.

Набреклом сисом облака
Прамајка хоће да подоји
Шапуће обилним кишама
Жива сам жива, постојим.

Кише тешке плаховите
Грмљавине у даљинама
Брбоље људи молитве
Свевишњем у висинама.

Теку вруљци низ прозоре
Господе Боже вољени
Нека се множе плодови
Прастаром љубављу сољени.

Модрило и црнило царује
У мокрим морским собама
Дај нам да кише престану
Да изрони друга обала…

Сигурност да нам дарује
У небеском вјечном кругу
Ново сунце да царује
Јаје да опјева дугу…

VREME ZLA – Branko Mijatović

V R E M E Z L A

S puškom u ruci kad pođoh u rat,
dok lile su tople majske kiše,
ne znah da zgodiće se sunovrat,
da ti i ja baš nikada više.
S puškom u ruci kad pođoh u rat.

Davno je bilo, al` sećam se još,
kad` brat je nožem pod grlo bratu,
život ne beše vredan baš ni groš,
topovsko meso zgazi granatu.
Davno je bilo, al` sećam se još.

Umorna vojska u rovu drema,
urlik haubica, vrište tela,
novi se napad pred zoru sprema,
sažeže, sprži, poslednja sela.
Umorna vojska u rovu drema.
Настави са читањем “VREME ZLA – Branko Mijatović”

ЉУБАВ – Андреја Ђ. Врањеш

ЉУБАВ

Да ли волети значи и веровати, да ли је љубав овоземаљски одговор на питање, шта је срећа? Да ли је заиста она моћна толико да отвори срца милиона у исто време, енергијом без краја, да ли љубави има или је уопште нема? Ко су ти несрећници који су ради пеха ускраћени за суштину? Они који волели нису никад?, Који волети нису знали, или они који су у себи носили најлепшу причу а никада је ником нису испричали, или они који нису имали времена да је сретну, јер су срећу тражили на другом месту, некој другој страни, или су им је отели можда они којима ни требала није ??? Нагли, неотесани?

Не, ништа није од реченог права, једина истина. Љубав је најузвишенија, најмоћнија сила света ,најлепша сага, ограничечена болом са једне и срећом са друге стране, она се обнавља собом као што се обнављају киша и вода, лето и зима, ропство и слобода.

ВЕЛИКА ЉУБАВИ, ЗБОГ ТОГА ТЕБЕ ТОЛИКО ИМА! ИНСПИРИСАН ПЕСМОМ СРЕБРНИХ КРИЛА „НЕК ЖИВИ ЉУБАВ“ КОЈУ ВАМ ПРЕНОСИМ У ИЗВЕДБИ ВЛАДЕ КАЛЕМБЕРА ИЗВОРНО

Нек живи љубав,
нека расте цвијет,
рашири крила,
рођен си за лет.

Нек живи љубав,
нека воле сви,
као први пута,
као ја и ти.
Нек живи љубав,
нек се буди дан,
нека свако дијете,
има миран сан.

Настави са читањем “ЉУБАВ – Андреја Ђ. Врањеш”

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

За чувени бој косовски, сви имају „своје“ приче,
да видимо, за рад` чега, једна другој не наличе?!

Око смрти Муратове, ту голема лаж се „штима“,
да витеза каурскога, под оружјем султан прима?!

Слушао сам од предака, да је било другачије
и да Мурат на Косову, погинуо тако није.

Лажу књиге отоманске, да је Милош на превару,
и са ножем скривенијем, примака` се турском цару!

То су Турци измислили и потребу ту имали,
да би пораз на Косову, пред свијетом оправдали.

Но је Мурат погинуо, у крвавом окршају,
ту истину Турци крију, али Срби за њу знају.

Али ипак последице, бјеху кобне после битке,
јер и Срби имали су, страховите ту губитке.

Цар је Лазар погинуо и големо српско племство,
те за даљи рат с Турцима, слабо нам је било јемство.

А Турска се империја, много брже опорави,
и са новом војском крену, српску круну да придави.

Удовица Лазарева, ултиматум турски чита,
не зна сама шта да ради, нити има ког` да пита.

Силна војска изгинула, витезова мало оста`,
па Милица тада рече: „Страдања је било доста“!

У вазални однос уђе и услове од раније,
које Мурат већ нудио, њеном мужу мјесец прије.

Е рад` тога, о Милошу, није смјело да се збори,
о истини да се пише, нити да се проговори!

Ал` с кољена на кољено, предање се преносило,
о подвигу Обилића и како се све десило.

Кад Косовска битка поче и Видовдан свети свану,
тада Милош на бојиште, с јунацима својим бану.

Шест хиљада оклопника, ка Мурату у клин креће,
и ако су добро знали, да претећи многи неће.

Животе су понудили, српској земљи и слободи,
а к шатору султановом, Обилић их витез води.

Силовито к` циљу лете, сијекући Азијате,
пут им крчи Милош силни, остали га сложно прате!

Од кланице људских глава, крв је лила по терену,
и много је витезова, погинуло у том` трену.

Од јуриша војске српске, ту паника Турке хвата,
и коњица Милошева, тада стиже до Мурата.

У том’ паклу и метежу, прилика се добра ствара,
и тад српски јуришници, погубише турског цара!

Витез Никац од Ровина, на исти је начин тако,
погубио Осман пашу и русу му главу смак`о.

Ипак орден Обилића, за јунаштво што се прима,
највиши је од признања, која српска војска има.

„О Милоше, ко ти не завиди“,
ко се твоме имену не диви,
ти си примјер највећег јунака,
почаст теби нек припадне свака.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Јунаштво је цар зла свакојега,
ал` и пиће најслађе душевно,
којиме се пљане покољења“.
Петар II Петровић Његош

„Кукавица умире више пута а јунак само једанпут“.
Шекспир

Нови Сад, 2023 љета Господњег

TRI RANE

Ne vikaj dode srce ne rani,
snaga mi gnjili k’o zrela kruška;
tiho zapevaj, mene me mani,
duša izmica , glava se ljuška.

Žalno mi srce bolno boluje,
vreme se arči, neče da stane;
k’o crna čuma snagu mi truje,
dušu mi more tri ljute rane.

Muči me mlogo prva mi rana,
trčanje niz Krs do rodno selo;
kude beše Bubina mejana,
kude mi je mladost ljubav srelo.

Druga me rana bolno sakati,
brzo zgrnu vindijaknu crnu;
kufer praz’n po ruće odlati,
doma se nikad više ne vrnu.

Džaba rećijom greove mijem,
treću mi ranu ni Bog ne prosti;
zbog nju ja žalan dode umirem,
sam po tuđinu ostavljam kosti.