OD SVAKOGA VINA GUTLJAJ
Dok februar belom bojom, na prozoru kuće stare
sa vetrom i izmaglicom, svojeručno crta šare,
za stolom se ukućani skupljaju uz slavsku sveću
da proslave vinograde i požele vinom sreću.
A domaćin, otac očev – lice mu je istorija,
sve što nam je do sad reko nije puka teorija,
Trifundan je dan poseban jer deda je duša vinska,
šake su mu ko čokoti a reč prava i istinska.
Ispred njega tri su čaše nasipane sa tri vina,
neće, kaže, da ih deli, sva tri su mu isto mila.
Deda čuva i sad tajnu, al moraće da je kaže,
iz iskustva decenijskog sva pravila koja važe.
Pa, viljuškom deda kucnu, prvu čašu, s vinom belim,
-Deco moja, čujte vamo, nazdravljam vam srcem celim,
Smederevka, ovo vino, dade nam uz malo muke,
ostavljam ga za krštenja i za svadbe za unuke.
Zlatni zraci, iz njega se, kao jutro razlivaju,
oni koji njega piju, znaju zašto uživaju,
sa medenom notom svojom služi samo za veselja
i ljudima usamljenim za duševna isceljenja.
Ispi gutljaj ta starina, pa pogleda tad u sina,
-Vidiš sine drugu čašu, u njoj ukus je milina,
Tamnjaniku kad smo brali, pomogla nam lepa Jana,
pored tebe sad je ovde, kao bogom da je dana,
Nazdravljam vam ovim vinom, da vam ljubav navek cveta,
da vam bude snažna, slatka, večna kao vera sveta,
crno ko krv Isusova, i sa mirisom malina,
prenosim ga sad na tebe, a ti ćeš na svoga sina.
Kada treću čašu uze, on pogleda u unuka,
suze pusti niz obraze, zadrhta mu stara ruka,
-A sad tebi, milo moje, da ostavim nešto svoje,
ovo vino što ga vidiš od Prokupca nastalo je…
Kad ka suncu ga okreneš, rubinov se spektar stvara,
kad je mlado, ko ti sada, ono nepca očarava,
a ja ću ti reći tajnu, bez ljubavi vina nema,
ako s ljubavlju ga praviš, bolje ti je od melema.
Od svakoga vina gutljaj, pa još jedan i još jedan…
Ko da do sad pio nije, kao da je pića žedan…
Zaspa tada sav opijen, slatko, mirno kao beba,
srećan što i ove zime nazdravi baš kako treba.
Ljiljana Tamburić
