Dugo koračam po napuštenom dvorištu
zemlja se odvikla od ljudskih koraka
zidovi u senke pobegli
vapi tišina iz napuštene kuće
potok moj presušio
samo kameni trag me dočekuje
parče neba zagrlilo šumu
u kojoj sam rasla
rika neke zverke me budi
iz daleke prošlosti u trenutak sadašnji vraća
čudno,
ne bojim se
i ta zver je moja
i ona je napuštena
divljini ostavljena
a ne živi li i u meni zver
nimalo od te nepoznate, manja
ne bojim se
ja bih da je sretnem rado
baš kao što sretosmo se
nekada davno
da joj ispričam koliko sam se tada bojala
kako su me otrgi i u neki drugi, bolji za njih svet, odveli
kako sam tek tamo zverinjak strašni otkrila
kako me je ta pitomina bolela
kako sam po ravnici noge lomila
naivno i čisto ljude volela,
verovala
O, bože, kako je divlja zver pitoma i mala
naspram ljudi koje sam tamo upoznala
staze mi u trnje urasle
kuća sama, gleda me i prepoznaje
prozorsko mi okno namiguje
i dimnjak se smeška
zna, vratiću se nije u pitanju nikakva greška
i šljiva moja crvena
I kruška zlatna, glinena
I kazan stari kraj bunara
sećanje dušu na postavu para
I basamak podrumski kameni što pečat mi na čelu davno nacrta
ta rupica u čeonoj kosti mala
celog me života žigala
vrati se kući
sramežno zvala
I evo me pola veka kasnije
dugo kraj plota koračam
izvaljenu tarabu tražim
žbunom sakrivenu
U dečju tajnu uvijenu
kroz nju sam se provlačil a, u šetnje po mesečini
bežala
ne znajući da idem u susret zverki koja je režala,
ne znajući da otkunuće mi parče srca i duše
da ožiljak nosiću kroz život ceo
da u divljini ostaće zauvek mene najbolji deo.
Živim opet
Davno sam bila mala
davno sam noćima zvezde krala
više je tuge no vode Moravom
od tad kroz mene proteklo
Davno sam mislila da sve sam dala
izmaštala, odsanjala
a evo se s tobom u meni dete rodilo ponovo
u zvezde opet gledam radoznalo
igraju damari,
evo se opet snovi pojavili
u njima zvezda bezbroj
i ne tužim život ni za šta više
osećam opet da srce diše
a davno sam bila mala
nasmeje me opet i naivna tvoja šala
i ne bih umela
i ne bih reći znala
jesam li ti zaista tugu ukrala
dobro je sakrila
ili sam ti samo krila pozajmila
ali vidim letiš, vidim
često se raznežiš detinjstva setiš
godine kao klikere nižeš
I blistaš vidim
beskrajno me raduješ
sa decom kad druguješ
i tako mator najnestašniji u igri bivaš
i vidim, opet živiš i opet snivaš
I opet sam i ja zbog tebe dete
i opet zvede nebu kradem
I živim opet
I opet živiš
i kroz dane mi putuješ
ko zna, možda ti jednom u goste svratim
ko zna možda ti se dopadne
pa me ne pustiš da se vratim
vrag bi ga znao
možda ti je i on lično savet dao
a možda si samo čekati znao.
Pitaš se
Pitaš se koja je prava
da li je prava
vredi li truda
da joj vrata
srca svog sirom
otvoriš
da je voliš
a ni sebi da priznaš neceš
da su vrata već otvorena
da sva je duša tvoja
odavno postelja njena
ona nikakva i naopaka
trvdoglavo što te voli
što neće da te moli
što dokaze ne traži
kod koje ne pale laži
što bez tebe može
ali ne želi
ona što je
bezbroj puta pala
kao Feniks ustala
ona što ti sve kaže
ona koju tvoje oči
u gomili lepših
I boljih traže
ona što te pušta
ona tvoja
suprotnost sušta
ona gorka i medena
ona vrela i ledena
da li ti je sudjena
Ili je to ona koju ti je
ta ista sudbina otela
a ti pitaš se
a ne znaš da
odgovor je pitanje.
Molim
Molim jutro da ti na tek skuvano zamiriše mleko.
Molim sunce da te zorom pomiluje meko.
Molim nebo da se nad tobom otvori, proguta svu bol,
u zatvor je svemirski zatvori.
Molim sebe da jednom mi reči ucute,
da mirno legneš tu na moje skute.
I djavola molim da se životima našim ne igra,
da se oko nas ne vrti kao čigra.
Molim tebe da zaborav po mislima svojim poseješ,
zaboraviš da postojim,
počneš opet da se smeješ.
Molitvu na molitvu kalemim,
molim život da nas ne skameni.
Lomim misli, lomim prste,
čekam reči čiste, bistre.
Molim Boga da me čuje,
srcu mome poveruje.
Molim tugu da razume
ništa nemaš da ti uzme,
što uzeli drugi nisu.
Pesmu molim da utihne
i da nova,razdragana
u tvom srcu zorom nikne.
Fotografija
Od svega što je bilo,
od svega što je moglo, nije moglo
a možda i nije ni trebalo da može,
a ipak poželeo je da možda,
ipak negde moze,
pa mu sad nedostaje,
ostala je samo fotografija mala.
-Tu si, na toj slici prolece, rekao je.
Prolece se davilo u tišini.
-Smem li, pitao je,
pod tu kosu, ruku da zavučem i usnim tako, smem li? ..pitao je.
Prolece retko orkanski vetrovi zakače,
a sad su silovito duvali, prolecu dušu lomili.
-Ne ljuti se,
poštovacu tvoje želje i necu preko tvojih linija…
smem li da usnim sa rukom pod tvojom kosom?..
Prolece orkanom protrešeno,
cutalo je..
čekalo da se orkan smiri..
-Ko si ti?..pitao je,
a dobro znao je..
Prolece sam davno prošlo,
leto u zadnjem trzaju
i zlatna jesen
u punom cvatu,
što tiho sa prvim injem u kosi,
mirno korača svojom stazom.
Od svega sto u trenu bi, osta fotografija
i to prolece
da večno u duši sni.
SVETLANA PIŠI
Lile su neke sumorne kiše,
dok dan je tonuo u suton blag;
starac ti poslednje pismo piše,
onaj što davno bio ti je drag.
Naša je ljubav trajala kratko,
trenutak samo, čini se k`o san;
sa tobom beše baš sve mi slatko,
nismo želeli da svane nov dan.
Davno je bilo, al` sećam se još,
te čudne neke jesenje kiše;
na usnama osta vatreni broš,
al` ti i ja baš nikada više.
Ti žurila si na Jahorinu,
već je otišla sva tvoja raja;
“Ta sve nek ide u materinu,
saznaće stari, biće belaja!”
Tad oglasi se i zvuk pištaljke,
zaklopara voz iz Beograda;
na satu poklopljene kazaljke,
par razglednica čuvam i sada.
Svetlana piši! Svetlana piši!
vikao sam za vozom malena;
Svetlana piši… Svetlana piši,
jesenja kiša kvasi ramena.
Nikad se više mi sreli nismo,
a znam malena da smo to hteli;
noćas ti “pišem” poslednje pismo,
šta bi bilo da smo započeli?
Nikad to mila nećemo znati,
suza mora licem kotrljati;
dok ovde pada, dok ovde kiši,
Svetlana piši! Svetlana piši!
Milonerska
Dremljiva nedeljna tišina
i jutro puno pitanja
Pustom ulicom avetinjski odzvanja bat mojih koraka
Sumorno nebo rosi vazduh
i podseća da zima još nije odustala
Promrzim prstima hvatam rodjene misli i guram ih u zapećak
Odavno znam da u njima sve počinje
a jutros su poput kamenja teške
Očima uporno tražim odsjaj sunca na asfaltu
dušom odsjaj čoveka da mi nadu vrati
Znam da je u manjku ovih dana i jedno i drugo
Mirišem teške dane još težih nadolazećih godina
I tešim sebe da to već sam videla
Srce, izdajnik pameti zanoveta
A zašto opet
nevešto beži od odgovora koji odavno zna
koprca se kao riba na suvom
vraćam ga u vodu
njenu pritajenu tišinu
u dubinama, trebaće mi još
zdravo i neokrnjeno
Susrećem život koji ne volim
U noćašnjim pijancima
Jutarnjim damama noći u pocepanim čarapama
Mučenicima koji se zauvek rastaju na peronima
Bledilo i tugu čitam jutros u ljudskim očima
I vidim, u tu se sliku ne uklapam
Nikome se ne dopadam
Začudjeni mi pogledi probadaju telo
Vlaga iz vazduha oduzima mi dah
Govorim sebi,
broji korake
ubiće te ništavilo
Osmehujem se namrštenima
Pozdravljam nemušte
I Boga pitam
Dokle
Imaš li i ti nebo iznad sebe kad dole ne gledaš
Ili nam čistilište praviš
Ili nadu želiš da udaviš
Dokle
Svi pred tobom isti
A one pitome korbačima biješ
Dokle
Misliš li da ću odustati
samo zato što duša mi pati
Dokle
Svemoćan morao bi znati
Pravedan morao bi poravnati
Puste misli pustim gradom zvone
Brojim korake
Zbrajam milione.
ЧЕЖЊА -Здравка Пап
Чежња на тебе мирише
и залогај у устима смрти,
све је склупчано у души,
водиш ме на исповест
да видиш да ли те волим.
Немој да окренем
лист на другу страну,
љубав је твоја гора
од пелина црног.
Понеси ме у одаје срца,
да поберем жеље и сузама
залијем постељу од цвећа,
и закључам пољупцима туге,
и угасим чежњом срца.
СРЕЋА СЕ ТВОЈИМ ИМЕНОМ ПИШЕ Александар Недовић
Хтела си тако мало,
пешчану плажу и ведро небо,
пар чаша вина и врт пун цвећа.
Времешни радио што век већ дише,
да свира тихо што може тише.
И да нас буди сетна шансона,
од петка до петка, без изузетка.
Хтео сам тако мало,
јутарњу кафу под трошним тремом,
тебе крај себе и једног мачка,
што нежно преде крај кућног прага,
док гледам твоја два ока драга.
Хтео сам срећу и слатке чари,
хтео сам љубав, не скупе ствари.
Хтели смо тако мало,
мир и спокојство лепих ситница,
зрно топлине и ритуале.
Тек једно ћебе за хладна јутра
и један јастук за нежно сутра.
Жеље су као снови,
то нису дукати па да се губе,
кад џеп се рашије од панталона.
Жеље су усне које нас љубе,
жеље су карма и васиона.
Хтео сам тако мало,
хтео а добио више.
У сваком трену још од почетка,
срећа ко твоја коса мирише.
И кад су снегови и кад су кише,
срце због тебе куца и дише.
Срећа се твојим именом пише,
срећа се твојим именом пише…
Александар Недовић
НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ…Миладиновић Сандра Мајра
НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ
Несрећи сам дала ими среће
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ће ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује…
Кад боље схватим ту несрећну бит
Окренем и коју реч у њену корист
Лествама се спустим дубље ка понору
Косе да јој чешљам, да јој мрсим вољу!
Упутим се тако одајама тајним
Где никада нисам била и не памтим
Погледам у очи одважно а тихо
И несрећу питам кога воли притом?
Љута и зловољна, чини ми се кивном,
Ко да сам јој нашла Ахилову пету
Па несрећа жури невољна, нестална,
И тера ме жустро ко своју освету!
О то сам и хтела, невољо несрећна,
Да се заборавиш, збуниш и постидиш,
Можда и нестанеш једном и засвагда
И никада више Тужном ме не видиш!
А опет да није тебе и твог крила
Загрљаја тешког што прелама кости
Остала бих сенка што лута без циља
Завидела Сунцу и јутарњој роси!
Зато САМ ТИ ето дала име СРЕЋЕ
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ћеш ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује!
Мајра