www.poezija.rs

                      ЗБОГОМ

Прошлости морам ове ноћи ” с Богом” да кажем,

Сви су својим путевима отишли а ја сам сам остао

И нећу више себе у својим сновима да лажем:

Признајем да сам као човек на дно живота пао.

 

И хоћу да васкрснем, не као Бог, већ као – човек,

Снаге имам да још увек гордо идем овим светом,

Крст свој још не носим, хоћу да проживим век,

Ако треба… само ако треба, са слашћу и осветом…

 

Па… сада остајте с Богом све моје љубави:

Велике и мале, којима подједнако веровах слепо.

Остајте с Богом, у очима су ми хоризонти плави:

 

За њима идем, у њима је скривено нешто лепо,

И једнога дана, скривену лепоту сигурно ћу открити:

Она ће свему смисао дати а вас ћу тада – заборавити.

 

Дуле Р. Пауновић

РАЗМИШЉАЊА

Размишљања моја проткала је суморна мисао:

да смрти нема – живот би изгубио смисао,

живот би, тако, у вечни пакао претворен био

па би човек узалуд веровао, надао се и снио.

 

Вечност живота и живљења наде би лишена била,

време би души и жељама ломило крила,

плавет пространства видика слепило би постало

и све што је људско – све у мрак безнађа би пало.

 

Време би са неба већ одавно бледе звезде испило

и светлост за просветљење ума и душе би скрило.

А без мрака на на крају пута и без његових тајни

 

у души не би било вере ни наде као водиља сјајни ,

живот и дражи супротности своје би постале

али пролазност и смрт снагу и смисао су им дале.

 

Дуле Р. Пауновић

ХТЕО БИХ

Посвећено Њему – Сину моме

Хтео бих…од срца да се насмејем

са Њим, да из душе тугу развејем,

хтео бих… за Сунцем да полетим

Његове снове на јави да осетим.

 

Хтео бих… руке широко да раширим

са Њим у загрљају срце да смирим,

хтео бих… да му кажем да га срце воли

и да ме Његова патња пече и боли.

 

Хтео бих… вечност да сањам само Њега,

хтео бих то више од свега.

Хтео бих… време Наше у детињство да вратим,

 

хтео бих… али судбина ми не да муке да прекратим.

Хтео бих… све бих хтео, али сам само човек мали,

само сам са гране жути лист опали.

 

Дуле Р. Пауновић