NOĆ – LepaSimić
SKUPŠTINSKE IMPRESIJE/odlomak/ – Jugoslav Nestorović
SKUPŠTINSKE IMPRESIJE Zašto, ne vidim vozove s krilima? I avione što plove na vesla? Što brodovi nisu na vrhu cilima? Što, pastir ne beše, nikada, mi Tesla? Muko života i moro preteska! Ja hoću da vidim čuda nevidjena! U meni mora da je neka grešska u srcu i mozgu? Mana urodjena. Ima li spasa? Za … Настави са читањем “SKUPŠTINSKE IMPRESIJE/odlomak/ – Jugoslav Nestorović”
SKUPŠTINSKE IMPRESIJE
Zašto, ne vidim vozove s krilima?
I avione što plove na vesla?
Što brodovi nisu na vrhu cilima?
Što, pastir ne beše, nikada, mi Tesla?
Muko života i moro preteska!
Ja hoću da vidim čuda nevidjena!
U meni mora da je neka grešska
u srcu i mozgu? Mana urodjena.
Ima li spasa? Za njime ja žudim!
Neću da budem ovo što sam sada!
Što moram nečemu večno da se čudim?
Da čudo budem želim od vajkada!
Pa nek`se drugi kad me vide čude.
A, ja ću sretan za spas duše njine
pevati svetu budala i lude
iz moga gnezda, večne pomrčine…
(C) Jugoslav Nestorović
GDE JE NESTAO ČOVEK ZVANI GILL – Spasoje Ž. Milovanović
ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ЧОВЕК, ЗВАНИ GILL Кад си унутра ниси ван Сунце траје док траје дан Месец само уз ноћни сан Океан завршава ко пасуљ слан Кад се наједеш не осећаш глад Док не остариш био си млад Врућина уђе у сваки хлад Без љубави своје туђој си рад Богатства има док злата сјај После … Настави са читањем “GDE JE NESTAO ČOVEK ZVANI GILL – Spasoje Ž. Milovanović”
ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ЧОВЕК, ЗВАНИ GILL
Кад си унутра ниси ван
Сунце траје док траје дан
Месец само уз ноћни сан
Океан завршава ко пасуљ слан
Кад се наједеш не осећаш глад
Док не остариш био си млад
Врућина уђе у сваки хлад
Без љубави своје туђој си рад
Богатства има док злата сјај
После априла прође и мај
Ловца на крају улове знај
А само небо нема крај
И
Ко што се од овце прави цветни тил
Ко нетрагом што заврши онолики Нил
У небо се претвори човек, звани Gill
Јер
Све има свог трајања век
Човек је чврст а после мек
Много је боље да живи ко небо
ил
ко небо – онако тек
Спасоје Ж. Миловановић
LAPPLAND/odlomak/ – Jugoslav Nestorović
LAPPLAND Njena put je nežna, glatka poput leda. Svežina severa njenom kožom piri. Iz kosa se njenih miris snega širi. Susret smo dva sveta kroz njihova čeda. Njeni svet je izvor iskonske čistote Ljubavi i duša tajanstveno mekih, Što poruku tovrca vremena dalekih čuvaju, i danas, u liku dobrote. Ja kročih iz sveta duša usred … Настави са читањем “LAPPLAND/odlomak/ – Jugoslav Nestorović”
LAPPLAND
Njena put je nežna, glatka poput leda.
Svežina severa njenom kožom piri.
Iz kosa se njenih miris snega širi.
Susret smo dva sveta kroz njihova čeda.
Njeni svet je izvor iskonske čistote
Ljubavi i duša tajanstveno mekih,
Što poruku tovrca vremena dalekih
čuvaju, i danas, u liku dobrote.
Ja kročih iz sveta duša usred kala,
u kome sve grehom i zlobama vrvi.
Sveta sazidanog kostima, u krvi,
iz raskošnog dvorca svekolikih zala.
Njeni snovi sežu do toplina vatri
u beskrajnoj noći okovanoj ledom.
Nasmejanog čeda, zdelice sa medom,
da boljka ne nadje konak joj u šatri.
O snovima u mom svetu, ja nezborim.
Razumeti neće stremnje uzvišene,
bezdušja i pakost u odsjaju žene.
Osećam, pred njome na lomači gorim…
(C) Jugoslav Nestorović
TI GORDA SI SADA
TI GORDA SI SADA Ja ti jesam jedan od onih nevernih rečju,stihom i hvalom.Tajim u sebi gomilu gorčine i reči čemernih; a da ih do sada ja nerekoh tebi. Nikad me oda tebi dirnula nije. Ni tebe ni sebe nenadjoh ja tamo. U krilima tvojim ponižena bdije gomila ti dece.A,oboje znamo: Materinstvu svetom … Настави са читањем “TI GORDA SI SADA”
TI GORDA SI SADA
Ja ti jesam jedan od onih nevernih
rečju,stihom i hvalom.Tajim u sebi
gomilu gorčine i reči čemernih;
a da ih do sada ja nerekoh tebi.
Nikad me oda tebi dirnula nije.
Ni tebe ni sebe nenadjoh ja tamo.
U krilima tvojim ponižena bdije
gomila ti dece.A,oboje znamo:
Materinstvu svetom duh;svakog prožima
jednakom ljubavlju i dojke i krila.
Milosrdnost tvoju ko od dece prima?
Kome sad maćeha a mati si bila?
Ko te takvom čini? Zašto? I do kada?
Gde je ljubav tvoja milosna i sveta?
Zašto,sin ti odan ,gladan danas strada
a ti dojku daješ drugom?Zar prokleta
Nije ljubav takva?Od Boga prezrena.
Milioni dece kao crvi gmižu
a ti ko maćeha drugoj posvećena!
Gomile se gladnih tiskaju,i nižu
Beskrajne kolone beznadežnih duša.
Pitaš li se ikad sta su pravde tasi?
Ko to blagodeti tvojih gozbi kusa?
Koliko se nada svakog dana gasi?
Pred Bogom svi isti!No,ne i pred tobom!
Neganuta sudbom zlehudi i bede,
nebrojenu decu ostavljaš za sobom:
Zar životi njini ništa ti ne vrede?
Mač pravde ponekad gospodara menja!
Kad i Boga trpnja,samilost izdaju.
Pravda kida lance,prah cini od stenja
i zlu svakom uvek ona je na kraju.
Ti,gorda si,sada,od umilnih reči
onih što iz grudi zadnju kap ti sišu.
Hvalospeva eho u tvom krilu ječi;
ti nadimaš grudi.Drugi,jedva dišu.
A kad dodje vreme turobno i zveri
sidju sa planina izgladnele,besne
krvoločnom snagom razvale ti dveri,
mlohave ti grudi premale i tesne
Postaće za one sto ih sada doje.
Okrenuće ledja,nestaće bez traga.
U odsudnom času,ti saznaćeš ko je
od dece ti veran.I kome si draga.
Jugoslav Nestorović
Dodir – Arsenije Lalatović
DODIR Krv nije voda… Nije ni vino… Ona je dodir pokoljenja… Rijeka koja teče… Iz praha prah… Ćutnja… Stapanje nad trenom… Pogled u daljinu… Nad horizontom… Korijena… Krv crvena… Ah vrela krv… Tinja… Bukti u grudima… Opominje… U pamet se… (C) Arsenije Lalatović
DODIR
Krv nije voda…
Nije ni vino…
Ona je dodir pokoljenja…
Rijeka koja teče…
Iz praha prah…
Ćutnja…
Stapanje nad trenom…
Pogled u daljinu…
Nad horizontom…
Korijena…
Krv crvena…
Ah vrela krv…
Tinja…
Bukti u grudima…
Opominje…
U pamet se…
(C) Arsenije Lalatović
ČEKANJE – Angelina Radulović
ČEKANJE San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla. To je bio jedini život koji je imala. Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom. Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah. Čekala je srtpljivo. Svake večeri je čekala da se uz nju neko stisne. Da pogodi pravo dugme. Da … Настави са читањем “ČEKANJE – Angelina Radulović”
ČEKANJE
San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla. To je bio jedini život koji je imala.
Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom. Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah.
Čekala je srtpljivo. Svake večeri je čekala da se uz nju neko stisne. Da pogodi pravo dugme. Da je prožme struja od laganog dodira.
Sagorela bi, dogorela i ugasla svakog jutra. I opet bi, u dokolici čekala da je neko zapali. Da joj se po utrobi razmili hiljadu svitaca, razlije toplota svetla.
Promicali su pored nje razni tipovi. Neki u graji, bahati i bučni, neki u tišini, zagledani u vrhove cipela, pognuti nad sobom. A ona je samo čekala.
Nije bila nalik na druge, koje su u skladu s vremenom želele da ostanu ganc nove, virgo intacta reklo bi se i da samo oholo prete svojim netaknutim sjajem.
Ona je, nasuprot njima patila za dodirom, mekim i preciznim. Da je upotrebe. Da je svaki put iznova prožme čarolija svetla.
I konačno i ove večeri, dok su senke plesale po izlogu, dočekala ga je.
Sigurni dodir rukom na pravo mesto i ona, sama i posle svih tih silnih noći ocvala „Tifani“ lampa u ulaznom holu hotela „Kontinental“ srećna, dočekala je opet trenutak bleštavila.
(C) Angelina Radulović
TI ĆUTAĆEŠ SAMO – Jugoslav Nestorović
TI ĆUTAĆEŠ SAMO Ti ćutaćeš samo. Utrnute studom biće misli tvoje raspete pred zidom natopljenim suzom.U tom času hudom s nebeskih visina rasuće se hridom, pala duša tvoja u milion zrna. Jauk, vrisak bolni, nikad nerečeni zamreće sa dušom kroz prostranstva crna. Svi bokori snova pašće pokošeni u baštama, koje sa predanim marom gajila si, … Настави са читањем “TI ĆUTAĆEŠ SAMO – Jugoslav Nestorović”
TI ĆUTAĆEŠ SAMO
Ti ćutaćeš samo. Utrnute studom
biće misli tvoje raspete pred zidom
natopljenim suzom.U tom času hudom
s nebeskih visina rasuće se hridom,
pala duša tvoja u milion zrna.
Jauk, vrisak bolni, nikad nerečeni
zamreće sa dušom kroz prostranstva crna.
Svi bokori snova pašće pokošeni
u baštama, koje sa predanim marom
gajila si, s dobom srelih nam pogleda.
U dubini duše ispunjene žarom,
i htenjima silnim da se mojoj preda.
Strašni bezdan staće izmedju nas tada.
A ti svesna njega, ipak, u tom času
koraknućeš napred na krilima nada,
sa prosutom suzom jecajem u glasu,
Da stisneš se opet uz grudi mi hladne.
Grudi sto su nekad brektale mi plamom.
Ti gore u njima. Sagore. Sad jadne
pepela su hrpe pokrivene tamom.
Isčeznu i zadnja iskra onog zara
sto grejaše silno duše nam i tela.
No prsima tvojim stari požar hara,
ti ljubavlju plamnom prožeta si cela.
Ti bi sad da voliš, nas, i onim delom
sto isčeznu, nekud, nestade iz mene.
Hoćes da nas imaš,u biću ti celom
živi uzvišena žrtva jedne žene.
Ja skrušeno gledam ponad tvoje glave;
pune nevericom, očaja što bridi,
u daljine morske nepomične, plave
i ugledah: dusa razbi se o hridi.
(C) Jugoslav Nestorović
BIĆE DANA-Ljubodrag Obradović
