Аутор: MilenaD

DUGA I CRNO – Milena Dulović

DUGA I CRNO Ako zažmurim sve boje postaće crna i crna postaće duga Ako idem putem zatvorenih očiju biće da sam luda Samo ja znam svoj put Ako zastanem može me stići strah da ne znam kuda dalje Pogrešno vreme i mesto ne postoje ni pogrešni ljudi postoje greške Nema boja samo svetlost i tama … Настави са читањем “DUGA I CRNO – Milena Dulović”

MilenaD

DUGA I CRNO

Ako zažmurim

sve boje postaće crna

i crna postaće duga

Ako idem putem zatvorenih očiju

biće da sam luda

Samo ja znam svoj put

Ako zastanem

može me stići strah

da ne znam kuda dalje

Pogrešno vreme i mesto ne postoje

ni pogrešni ljudi

postoje greške

Nema boja

samo svetlost i tama

Nema sreće i bola

samo smeh i suze

Izmedju je vreme

koje nas čini ljudima

Izvan je ljubav

izvan u nama

Zato plačem kada nema nikoga

sa drugima razgovaram

sa sobom ćutim

Druge lažem

dok sebi otkrivam

istinu sopstvene obmane

Bežim u drvo, reku, pticu

bežim u oblake

Drvo se osuši

reka presuši

ptica ugine

oblak se rasprši

moja misao o njima ne umire

Iznova ih stvara

u nepropadljivosti zvukova,

mirisa i boja

Tišina, vazduh, duga

zavet večnosti prolaznosti

Tu stojim zaručena

jednom i jedinom

da se ne osuši drvo

da ne presuši reka

da ne ugine ptica

u pogledu koji je tama

jer život mu nisam dala

jer sam i ja mrtva

kada sam sama.

(C) Milena Dulović

Oprostices mi ako te istinom zavolim – Milena Dulovic

Oprostićeš mi ako te istinom zavolim pre nego svim rečima koje bi da čuješ da odložiš trenutak da još tren snivaš dok se ne probudiš topla i snena u mojoj ljubavi. Gledam te i preneražen ne vidim sebe u tvojim bistrim očima. Govorim ti i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju. Vidim, ti bi … Настави са читањем “Oprostices mi ako te istinom zavolim – Milena Dulovic”

Oprostićeš mi ako te istinom zavolim
pre nego svim rečima koje bi da čuješ
da odložiš trenutak
da još tren snivaš
dok se ne probudiš
topla i snena u mojoj ljubavi.
Gledam te
i preneražen ne vidim sebe
u tvojim bistrim očima.
Govorim ti
i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju.
Vidim, ti bi mi skočila u krilo
i povukla za još kratke zulufe.
Mogao bih da te baronišem
ali da ne bih ćutao
pevam ti pesme
pričam priče
prevodim žednu
od Toplice preko Morave i Lepenice
do obronaka Fruške Gore
i vičem tvoje ime
ne bi li mi gornjom usnom prekrila donju
i ja bih se setio ko sam
u tvom disanju
i svakom pokretu
samo maramom oko struka prekrivenog tela.
Kotrljao bih sve grozdove vina
niz put od usana do usmina
pojio bih te opojnim sokovima
vrteo ti zvezdice
i pleo venčiće od ivanjskog cveća…
Probudi se, sanjalice!
Govorim ti kao prijatelj.
Šta mi želiš biti,zlato moje?
Želim ti biti oranica
drvo života
plod spoznaje
tvoja nedostižna granica
put u večnost
sve tvoje!
Ako to ne želiš
kaži me nebesima
da ti se sa kišom slivam
niz zidove tvoje duše.

Nedovrsena pesma – Milena Dulovic

Ruka piše srce diktira što veće srce to oko bistrije da iskru u nedra sakrije. Medju oblake reči oblačim dušu svlačim dok nebo ne naoblačim. Bela haljina mojih ruku vez nedodirljiva za prste glave podiže otkucaje niže.

Ruka piše

srce diktira

što veće srce

to oko bistrije

da iskru u nedra sakrije.

Medju oblake

reči oblačim

dušu svlačim

dok nebo ne naoblačim.

Bela haljina

mojih ruku vez

nedodirljiva za prste

glave podiže

otkucaje niže.