PRVA PESMA
Duva, zviždi, moj novembar-
sedamdeset četvrti
i na pleća mi prti
sećanja lepa, sećanja razna,
neka ružna i tužna, neka prazna…
Pravismo zidne novine u školi.
Uča nam reče šta zidna novina znači
i poče da vedri i oblači:
“Ti, nacrtaj brdo, polje, žito, sunce-
pokaži lepote Otadžbine i zašto se voli…
Ti, drvo, jabuku prepunu roda
i pod njom borca koga je Sloboda
koštala rana i desne ruke…
Ili naslikaj bez muke-
proleće:pčelice zlatne, mirisno cveće…
Ti, oslušni potočić, reku,
šumu, česmu…
I kako šume, žubore, teku
napiši lepu, veselu, pesmu…
Znam: ti umeš, možeš to!”
Uh, dođe mi muka, zlo…
Gde zađe i baš mene nađe
da slušam česmu i napišem pesmu!?
“Ma, ne umem, ne znam ja to!”
“Umeš, umeš! il’ bi, možda, priču rađe?!”
Po podne, mislim, mučim se, uzdišem,
o čemu i kako pesmu da napišem.
Kad već izgubih nadu svaku
ugledam na belom cvetu
prelepu zvezdu petokraku…
Evo mi pesme na cvetu
o zvezdi što nebom jezdi,
najdražoj i najlepšoj na svetu!
Za svog uču i novine zidne
sročim rime u osam strofa.
Eto pesme bez reke i česme!
Pa nek ‘bidne -kako bidne’,
Dža il’ bu -spas, il’ katastrofa:
“Kad god kreneš -bilo kuda,
petokraka blista svuda!
Krasi srce u drvetu i latice nežnog cveta.
Dok treperi plavetnilom noćnog neba
ogleda se u bistroj vodi.
Kad zatreba, širom sveta,
porobljeni narod vodi Sreći, Pravdi i Slobodi.”
Sedam strofa ne sećam se više
jer dugo vreme mnogo toga briše.
Ujutru, pesmu predam uči.
Čita, vrti glavom -nešto ga muči!
U papir se zablene, pa strogo u mene:
“Ko ti je ovo napisao? Dobro je, lepo, mnogo!
Odakle si prepisao,
kazuj ko ti je pomog’o!?
Samo ‘Niko!’- nemoj mi reći,
jer to ne piše razred treći!”
Dva dana na odmorima
nije mi dao mira…
Shvatih da me maltretira
i prokleh zvezde, šumu, reke, česme,
uču i, naravno, pesme…
Ali ne baš svaku:
npr.Titov naprijd od Nazora,
Šantićevo Veče na školju…
I svoju prvu i najbolju:
P e t o k r a k u.
(C) Miljojko Milojević
9. Novembar, 2009.g.