НОЋАС САМ ПРУТ
И дрхутав и трепетљив,
гладак, млад и крут,
тек откинут, јоште жив,
ја, сувљиви, ноћас сам прут.
Без изданка, заборављен,
пуцајућ на додир шака,
поветарцем мржње гољен,
ноћас прут сам, трска лака.
И крастав, ни бор ни дрен,
у сред кичме распукнут,
тек усмрћен, јоште снен,
ја, глогов, ноћас сам прут.
Без постеље, оскрнављен,
рачвајућ на звук тишине,
бујицама гроза гоњен,
ноћас прут сам, шиб истине.
И распаљив и сагорив,
храпав, стар и крт,
тек пресвис’о , јоште крив,
ја ноћас сам, горак прут.
Са плећима и престрашен,
грцајућ на призор јутра,
потресима снова спашен,
ноћас прут сам, стабло сутра.
И проклињућ и пркосив,
грбав, горд и шут,
тек искршен, и још крив,
ја осуђени,ноћас сам прут.
Несвестан и неусправан,
у сред блата окуражен,
кишом снега израњаван,
ноћас прут сам, сав погажен.
И напрегнут и пометен,
крепав, туђ и одгурнут,
тек саломљен, јоште трен,
ја плесњави, ноћас сам прут.
Без спомена и бестидан,
премирућ на освит дана,
вејавицом коби клан,
ноћас прут сам, жива рана.
И дрхутљив и треперав,
крају , меки топли скут,
тек распорен, јоште прав,
ја ноћас сам, стасит прут.
Стасао за длан и пести,
стасао за цичу мрака,
поветарац ће ме сплести,
ноћас прут сам, травка јака.
Невидљив и несадржан,
кипућ, попут Сунца жут,
тек укопан, јоште кужан,
ноћас, ја сам блудни прут.
Непролазна ноћи цури,
нек ‘ осване судња зора,
и док мирна вечност јури,
овај прут је стићи мора.
Заспали су прути твоји,
осим будног, што још чека,
тек откинут, још постоји.
Ноћас прут сам, храст довека.
