Ranjena zver — Marina Adamović

. stisnutih šaka zamišljala sam da davim otrovnicu na krevetu ona je hladno gledala kroz mene i krenula ne obazirući se na presudu u vrelim rukama ja sam u agoniji nastavljala da je vezujem u čvor dok nije otišla u drugu sobu unakažena osvetom za lažnu sliku mirne puzavice na dar Gute Nacht ili Guten … Настави са читањем “Ranjena zver — Marina Adamović”

.

stisnutih šaka

zamišljala sam da davim

otrovnicu na krevetu

ona je hladno gledala kroz mene

i krenula

ne obazirući se na presudu

u vrelim rukama


ja sam u agoniji

nastavljala da je vezujem u čvor

dok nije otišla u drugu sobu

unakažena osvetom

za lažnu sliku

mirne puzavice na dar

Gute Nacht

ili

Guten Morgen

svejedno je

Frojde

Prirodna pesma — Marina Adamović

Šta ćeš sad sa viškom reči? Sakupiti i baciti? Možda prelete kô pelud I vrate se u obolela usta Razjapljena kao spremna raka (Ne za ono što ne čeka)? Šta sa jadnim viškom reči? Ćuti. One će samo prošvrljati tobom, Razgledati, Zamoliti da ih smestiš po svom nahodjenju Znaju da si dvojno lud I zaslužuješ … Настави са читањем “Prirodna pesma — Marina Adamović”


Šta ćeš sad sa viškom reči?

Sakupiti i baciti?

Možda prelete kô pelud

I vrate se u obolela usta

Razjapljena kao spremna raka

(Ne za ono što ne čeka)?

Šta sa jadnim viškom reči?

Ćuti.

One će samo prošvrljati tobom,

Razgledati,

Zamoliti da ih smestiš po svom nahodjenju

Znaju da si dvojno lud

I zaslužuješ dosta poštovanja,

S dozom opreza,

Naravno…


***

ubila sam lastu ubila sam jesam bila je topla oble lepote ubiila sam mlade ubila sam jesam bili su dragi žarko cvrkutavi nisam mogla ništa protiv sebe tuga ih je dozvala paljbom pogleda zov je otekô u bazen suza ubila sam laste ubila sam znam sahranjene leže pod mojim kapcima

ubila sam lastu

ubila sam

jesam


bila je topla

oble lepote


ubiila sam mlade

ubila sam

jesam


bili su dragi

žarko cvrkutavi


nisam mogla ništa protiv sebe

tuga ih je dozvala

paljbom pogleda


zov je otekô u bazen suza

ubila sam laste

ubila sam

znam

sahranjene leže pod mojim kapcima



Šta sam — Marina Adamović

bilo je vrelo letnje popodne sunce je ućutkalo ptice ja sam ućutkala sebe a potok isparenjem vodu dan je nepokretno gledao u svod kamen svesno ležao u polju nisam pas nisam ševa kišna glista alga  crv oni jesu a ja kad dodirnem kamen shvatim kad pogledam sunce vrisnem i ja sam spona neba i zemlje … Настави са читањем “Šta sam — Marina Adamović”

bilo je vrelo letnje
popodne

sunce je ućutkalo
ptice

ja sam ućutkala
sebe

a potok isparenjem
vodu

dan je nepokretno
gledao u svod

kamen svesno ležao
u polju

nisam pas

nisam ševa

kišna glista

alga  crv

oni jesu

a ja


kad dodirnem kamen shvatim

kad pogledam sunce vrisnem

i ja sam
spona
neba
i
zemlje

u oku

u duši

kô oni



Пеко Лаличић – СИТНЕ МИСЛИ

Пеко ЛАЛИЧИЋ СИТНЕ МИСЛИ 851. Атеиста сам – и знам да сам ускраћен за једну љубав. 852. Просечном појединцу је више стало до државе, него њој до њега. 853. Ако није човека вредан – један к’о ниједан. Човек са истим лицем је пажње вредан – и више је него један / човек /. 854. Скромност … Настави са читањем “Пеко Лаличић – СИТНЕ МИСЛИ”

Пеко ЛАЛИЧИЋ

СИТНЕ МИСЛИ

851.
Атеиста сам – и знам да сам ускраћен
за једну љубав.
852.
Просечном појединцу је више стало до државе,
него њој до њега.
853.
Ако није човека вредан – један к’о ниједан.
Човек са истим лицем је пажње вредан –
и више је него један / човек /.
854.
Скромност других зна да порази.
Сопствена скромност у очима других
зна да вас усправи.
855.
Ма, пустите ви криве Дрине,
исправљајте своје лоше навике !
856.
Греши – ко не ради.
857.
Сваки ехо није пуцањ у празно,
али је сваки пуцањ у празно, само ехо.
858.
Док је ваш воз на слепом колосеку,
не правите другима редове вожње!
859.
Искуства будала говоре
да у круговима других има и њихових.
860.
Ја нисам храст, ал’ о мене се ломе најжешћи ветрови.
861.
Не полазите увек од себе.
Неретко је то најскупље полазиште.
862.
Кад се не пребројавамо,
сви смо на броју.
863.
Пријатељ не мери.
Он увек даје и узвраћа – без мере.
864.
Не својатати.
Свој бити !
865.
Не убијајте досаду.
То још никоме није пошло за руком.
866.
Кад оно мало победи у човеку,
нестаје човек.
867.
Само онај коме дозволите да вам се приближи,
може вам набити нож у леђа.
868.
Ако вам ништа не пада на памет,
нека вам бар нешто падне на главу.
Да знате да је имате.
869.
Не хвалите ме и не следите.
Поштујте човека у мени.
870.
Збогом памети може рећи само онај ко је нема.
871.
Ко год да сте, будите човек.
872.
Претерана толеранција повећава број ” оваца ”.
873.
Неукусно је јести се.
874.
Не сводите се само на себе,
себе ради.
875.
Празноглави су привилеговани.
Не погађа их сатира.
876.
Моја порука свима који су ме ” прочитали ”:
– Прочитајте моје књиге !
877.
Моја поезија није савршена.
Савршена је истина у њој.
878.
Песма је портпарол мога срца,
а афоризам главе.
879.
Поезију није лако писати,
али се у прози треба окушати
и проверити своје умеће и писменост.
880.
Поезија је оно што ме испуњава
и продужава.
881.
Све сам изрекао у песмама. Све, осим песме
која ме прогањала целога живота
и која је била и остала јача од мене.
882.
Највише волим песму кад жубори, ромори
и моје мисли до ваших срца носи.
883.
Великих је мало.
Зато је за мале много места остало.
884.
Писати значи бавити се собом.
И другима.
885.
Сенке смо. А срљамо, грабимо и друге саплићемо,
иако ћемо као и оне неминовно нестати.
886.
Оно што човека испуњава, усмерава, одржава,носи
и на свет доноси плодно и лепо, је лепота стварања.
Њој треба да смо захвални за своје животе, амбиције,
хтења, зрења и плођења. Она је лепша од свих лепота.
887.
Све што је на крај срца, на врх је језика.
888.
Ваша интима треба само вас да настањује.
889.
Где вас не држи место, неће вас ни бити!
890.
Ко зна шта хоће, ветрови могу само о њега да се ломе.
891.
Недовољно је све – што човек има у малом прсту.
892.
И празноглави имају среће.
Не муче их црне слутње.
893.
Опијен народ се брзо трезни.
894.
Оштар језик је човеков највећи непријатељ.
Мек језик му је супротност.
895.
Шкрте, шкрта мисао настањује.
896.
Што бремени, то и времени.
897.
И зли језици бирају жртве и време.
898.
Кад видим ваш очај, рећи ћу вам ко сте.
899.
Научити чекати је умеће.
900.
Највећа жеља празноглавих је
да служе малоумне.

Nije bitno — Marina Adamović

Sunce je peklo travu i nedovršene misli Ko si Pitala sam sebe Odgovor se ispružio i čekao kišu Dan je neprimetno gledao na sat i ponavljao Ko si ko si Parodija je parodija Ja sam ja Odgovor je čuvao svoje atribute Sunce je tada iz vrele dosade Ućutkalo domišljate ptice Savila sam gnezdo Ništa mi … Настави са читањем “Nije bitno — Marina Adamović”

Sunce je peklo travu i nedovršene misli

Ko si

Pitala sam sebe

Odgovor se ispružio i čekao kišu

Dan je neprimetno gledao na sat i ponavljao

Ko si ko si

Parodija je parodija

Ja sam ja

Odgovor je čuvao svoje atribute

Sunce je tada iz vrele dosade

Ućutkalo domišljate ptice

Savila sam gnezdo

Ništa mi više nije značilo

Peko Laličić, ĐURĐEVDANSKA

Peko LALIČIĆ Đ U R Đ E V D A N S K A U Gusinju sam pod ivom kraj Grnčara iz tvoga dlana video da zadužbinu čardak u srcu gradiš a ja oduvek u vodenicu da se bosonoge devojke nastanim i gledam 1 kad na omahu uz kikot i pesmu đurđevdansku dolaze na vode … Настави са читањем “Peko Laličić, ĐURĐEVDANSKA”

Peko LALIČIĆ

Đ U R Đ E V D A N S K A

U Gusinju sam
pod ivom
kraj Grnčara
iz tvoga dlana
video
da zadužbinu
čardak
u srcu gradiš

a ja
oduvek
u vodenicu da se
bosonoge devojke
nastanim
i gledam 1
kad na omahu
uz kikot
i pesmu đurđevdansku
dolaze
na vode
i zdravcem
kite
nabrekle grudi

hteo sam
da im šarene bokale
iz pomahnitalog potoka
punim
i kose jorgovanom kitim

bosonogo detinjstvo
često mi navraća

vodenični kamen
zlato melje
pesmu devojačku
za nove ljubavi

gusinjski jorgovan
miriše
_______________________
1 = Obred zahvatanja vode …

MESEČINA – Aleksandra Mladenović

MEСЕЧИНА * Требају ми ледни сјаји једног срца месечине, да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте, па у пљусак да се проспу над покровом помрчине; требају ми једног мрака макар студне магле густе. * Да их згрејем костретима проклете и недохватне, под крилима зрикаваца у облутке што се збраше, требају ми бриди мошти бесмтрне и … Настави са читањем “MESEČINA – Aleksandra Mladenović”

MEСЕЧИНА

*

Требају ми ледни сјаји једног срца месечине,

да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте,

па у пљусак да се проспу над покровом помрчине;

требају ми једног мрака макар студне магле густе.

*

Да их згрејем костретима проклете и недохватне,

под крилима зрикаваца у облутке што се збраше,

требају ми бриди мошти бесмтрне и преобратне;

да се пропнем каљугама  врх  клизаве таме наше.

*

Грумен светла издаће ме над рекама снених ива,

док  се шкргут ноћни лепи позлаћујућ’ пуну луну,

пропашће ме њени пути, ћутаће ме поноћ жива;

требају ми једног свода барем свици да ме куну.

*

Да их  мамим миомиром  немирне и совуљасте,

под  пазухом  камичака у бисерја што се шљаште,

требају ми трнце несна безочне и бадемасте:

да се подам  за сребрњак месечевој игри маште.

*

Конци тајни, требају ми, једног срца од милине,

краснолисне трепет-срме тополове да ми врисну,

па у пролом да се саспу под окриљем месечине;

требају ми једни пуцњи махунарки кад се стисну.

*

Да их мијем на изворе прозрачне и брзоточне,

под фењером  луталице у  шерета што се чини,

требају ми хлебне корке пресветле и непорочне;

да их винем  уз брзаке ка свиленој безвисини.

*

Стопе скрите, требају ми, једног млеча месечине,

да ми успе међугрудју шећернога јела пустог,

пропеће ме мркли гази, говориће ћутње њине;

требају ми једног мрака тек песмичци  луга густог.

*

Да их појем нетремице насушне и неизбежне,

под  угризом  јеленака  тресетиштем што се коте

у мркоугље паучине црноусне, чудно снежне;

да се опним баш у њима обљубљеним од  лепоте.

*

Требају ми мразна врела једног срца помрчине,

да ми свуче ноћобдиве среброткане свиле меке,

па у стисак да их здробим под јорганом месечине;

требају ми једне тмине макар лахор будне смреке.

*

Сад  у вреже распрснуте топла душа већ се мрси,

уплетена мрежом сјајном док под луном вазда буја,

краснолика мрклом којим срна траву росну трси;

да не згасне непресушни  подпоноћни вез славуја.

*