Školjke – Vjera Mašović

Nađeš tako ljušturu dok na moru šetaš plažom, i podigneš je, zagledaš, pa ubaciš u vrećicu s ostalima. Pa čekaš dok dođeš do sobe da se skloniš sa Sunca i da popiješ malo vode pa da vidiš blago s plaže. Tada ćeš prosuti kesicu, i raširićeš njen sadržaj po krevetu. Sve školjke, velike i male … Настави са читањем “Školjke – Vjera Mašović”

Nađeš tako ljušturu
dok na moru šetaš plažom,
i podigneš je, zagledaš,
pa ubaciš u vrećicu s ostalima.

Pa čekaš dok dođeš do sobe
da se skloniš sa Sunca
i da popiješ malo vode
pa da vidiš blago s plaže.

Tada ćeš prosuti kesicu,
i raširićeš njen sadržaj po krevetu.
Sve školjke, velike i male
šarene i rebraste, koliko duša ište.

Ima onih mnogo lepih,
pa onih zanimljih, ćaknutih,
s nekim uvrnutim detaljom
a opet lepih.

Ima i nekih potpuno običnih
od kojih ćeš zadržati koju,
tek da se nađe i ta;
mada bi ih prve bacio.

I negde u toj gomilici,
ima još potpuno čudnih,
i shvatićeš da su razbijene,
i pitaćeš se što si ih uzeo.

Valjda su bile zanimljive,
dok nisi shvatio da imaju rupe
kako su u poluraspadu, u delovima,
na pola puta do peska.

Pa naravno da su raspad.

Kad je to samo spomenik
Kad je pravo biće koje je tu
Živelo, hranilo se, spavalo, volelo,
davno nestalo u nekoj oseci.

Neki grad — Marina Adamović

Da li je ovo moj grad Da li je ovo grad koji u magli izgledala kao stablo hrasta Ne To je fraza sa maskom godina Ima li ičeg od grančica iz džepa Ne Prinosim ogledalo I vidim sliku lica na pogrešnom mestu Da To je Samo prozaičnost naučene pesme Ako moram gubiti neću više saditi … Настави са читањем “Neki grad — Marina Adamović”


Da li je ovo moj grad


Da li je ovo grad koji u magli izgledala kao stablo hrasta


Ne


To je fraza sa maskom godina

Ima li ičeg od grančica iz džepa


Ne


Prinosim ogledalo

I vidim sliku lica na pogrešnom mestu

Da

To je


Samo prozaičnost naučene pesme

Ako moram gubiti neću više saditi idilu


Raspaliću treset magli u pomen

I biti realna kraj smole što tone

Uzaludnost — Marina Adamović

smestila sam reči daleko od sebe ne vredi odzvanjaju razaraju sluh krenula sam mislima na ispašu na vredi pojele su sve nezapisano – što nerazgovetnija to jasnija – više azila manje opravdanja robija je mesto za slobodu pesme  

smestila sam reči daleko od sebe

ne vredi

odzvanjaju razaraju sluh


krenula sam mislima na ispašu

na vredi


pojele su sve nezapisano


– što nerazgovetnija

to jasnija

– više azila

manje opravdanja


robija je mesto za slobodu pesme


 

U b(l)udnoj noći — Marina Adamović

za dan dva i bezbroj mudrosti . senka neće otkriti ritual smrti . a za dan dva pre i nikad više . videću je u svojoj utrobi . sat kuca u ritmu paperjastog niza

za dan

dva

i bezbroj mudrosti

.

senka neće otkriti

ritual smrti

.

a

za

dan

dva

pre

i nikad više

.

videću je

u svojoj utrobi

.

sat kuca u ritmu paperjastog niza

Пеко Лаличић – СИТНЕ МИСЛИ

Пеко ЛАЛИЧИЋ СИТНЕ МИСЛИ 801. Ужарене главе су хендикепиране. Не пристају им никакве маске. 802. Не презаштићујте децу. Омогућите им да се искажу и буду – оно што хоће и могу. 803. Све маске једна на другу личе. 804. Ако је права, на правом месту и у прави час – реч је громада. 805. Све … Настави са читањем “Пеко Лаличић – СИТНЕ МИСЛИ”

Пеко ЛАЛИЧИЋ

СИТНЕ МИСЛИ

801.
Ужарене главе су хендикепиране.
Не пристају им никакве маске.
802.
Не презаштићујте децу. Омогућите им
да се искажу и буду – оно што хоће и могу.
803.
Све маске једна на другу личе.
804.
Ако је права, на правом месту и у прави час –
реч је громада.
805.
Све је у реду док не почнете да мерите.
806.
Све ружноће овога света у једну реч стану.
Лепоте је толико да јој је и свет маште мали.
807.
Где год да сте, ви сте!
808.
Кад дође повуци – потегни, немогуће је не запитати се:
– Где смо то ми?!
809.
Најлакше се избледи у сенци – великих.
810.
Још увек је војска зло –
без кога, нажалост, не можемо.
811.
Зауздани су непоуздани.
812.
Будале се не сеју. Ми их правимо.
813.
У сваком човеку чучи глумац.
814.
Волите некога или не волите,
али га неаргументовано не спорите.
815.
Само будни можемо дочекати боље сутра.
816.
Мирније спавате ако сте будни.
817.
И када морате да падате,
не падајте – ниско.
818.
Највише нас има у кривим огледалима.
819.
Ако чините нешто, нека то не буде баш ништа.
820.
За људе без носа,
не треба имати слуха.

821.
Да није правда слепа,
истина би увек била на виделу.
822.
Сва зла потичу од једнога.
Од онога у човеку.
823.
Неплодан живот је заблуда да живимо.
824.
Ко не уме да таласа, сиса весла.
825.
Свет је мали.
Светови сањара су велики и неизбројиви.
826.
Оно што видите а не осетите, видели сте.
Оно што сте видели и осетили, доживели сте.
827.
И добре намере по кошави послате,
ретко где наилазе на добар пријем.
828.
Не оштрите се на тупе.
829.
Не смећите с ума да смо, скоро сви, забораву намењени.
830.
Ако узмете истину за сапутника, рачунајте да ће вас саплитати –
јер ћете у таквом друштву многима засметати.
831.
Снажни сте онолико колико вам је снажно уверење
да сте своји и да знате шта хоћете.
832.
Хоћу и могу, јер морам да урадим то што могу.
833.
Срећа је и оно што многи несрећници не схватају.
834.
Оно белине у нама, наша је душа;
а ми смо душевнији што је ње више.
835.
Исток је увек пред нама, само се ка сунцима
благовремено треба усмерити.
836.
Ако се са животом разиђете рано,
рано ћете изгубити себе.
837.
Не славите све своје успехе.
За највећи број њих заслужан је сплет околности.
838.
Да није празноглавих,
можда би нам животи били празни?

839.
Сачувај нас Боже простих.
За њих ни просто није просто.
840.
Не плашите се смрти.
Страхујте од суровости живота.
841.
Злу се не треба надати,
али га треба очекивати.
842.
Ако је жена темељ куће,
мушкарац би требао да буде кров
а деца светлост која је испуњава.
843.
Ништа није суровије од злих људи.
844.
Човек и жена су само половина човека.
Другу половину чини потомство,
које увећава или смањује ту целину,
даје јој смисао постојања или обесмишљава напоре
да им живот добије смисао.
845.
Све што чекате, можда не дође.
Све што не дође, може наићи.
846.
Ни сви клинови нису закачаљке.
847.
Ако нисте са људима,
будите бар са човеком.
848.
Верујем у добро, и знам да је оно увек са мном.
849.
Својом малодушношћу сте ме убедили
да ни вама не треба да верујем !
850.
Добро је знати шта нећете,
још боље шта хоћете.

SVAKA JE PESMA…………………………AM

SVAKA JE PESMA Svaka je pesma molitva jedna u koju duše se žedne spleše i kojom  dišu bića nam čedna za koju  sve biva, biće i beše. * K’o jedna vazda vrve u nama, u isto Sunce boje sve trnutke to vodom istom ispira se tama za kojom vapi se mučno i ćutke. * Svaka … Настави са читањем “SVAKA JE PESMA…………………………AM”

SVAKA JE PESMA

Svaka je pesma molitva jedna

u koju duše se žedne spleše

i kojom  dišu bića nam čedna

za koju  sve biva, biće i beše.

*

K’o jedna vazda vrve u nama,

u isto Sunce boje sve trnutke

to vodom istom ispira se tama

za kojom vapi se mučno i ćutke.

*

Svaka je pesma jedno uzvišenje

sa koga se vidi sve čistije, šire

i koji nas mami k’o milo opsenje

za kojim se rado u vise ponire.

*

K’o jedna sve nisu drugoj slične

u njima se sušta svemisao skrila

i skupa pletu od pamtiveka vične

molitvenu tajnu  milotkanih sila.

*

Svaka je poema jevanđelje novo,

u koje se tope snage zadnje naše

i kojem nas veže nadivnije slovo

za koje  sve daju, daće i daše.

*

28.05.2010.

Bez posvete — Marina Adamović

strašno strašno strašno ne reci mi kako nisi  znao da je svetlost napravila nered u kapi rose na cvetnom uzglavlju mog strništa sve je jasno obučen u iznenadjenje grizeš nebo i pljuješ sažvakano sunce znam odgovor rasplakaću kamen i sazidati piramidu

strašno strašno strašno


ne reci mi kako nisi  znao

da je svetlost napravila nered

u kapi rose

na cvetnom uzglavlju

mog strništa


sve je jasno


obučen u iznenadjenje

grizeš nebo i pljuješ sažvakano sunce


znam odgovor

rasplakaću kamen i sazidati piramidu

Neprestano — Marina Adamović

telo mi je zastalo ja sam produžila putem koji je išao za mnom uvek u sukobu duša i srce vuku dan da pokopa noć i godina zavejane snove po koji put stiže jesen po koji put vidjeni očaj perpetum mobile sadi voće


telo mi je zastalo

ja sam produžila

putem koji je išao

za mnom


uvek u sukobu

duša i srce

vuku dan da pokopa noć

i godina zavejane snove


po koji put stiže jesen

po koji put vidjeni očaj


perpetum mobile sadi voće

Okovi – Dušan Marinković

Slušajući glas tuđeg spasa, Oni nepomice i bez reči stoje, I ako svesni da to nije njihov spas, Vezani okovima braće svoje, Čekaju izbavljenje, čekaju spas.  

Slušajući glas tuđeg spasa,
Oni nepomice i bez reči stoje,
I ako svesni da to nije njihov spas,
Vezani okovima braće svoje,
Čekaju izbavljenje, čekaju spas.

 

Opčinjenost – Dušan Marinković

Onda, kada me samo gledaš, Kada smo zajedno nas dvoje. Onda, kada mi najviše trebaš, Kada ubrzano kuca srce moje. * * * * * * Kada, da voliš me, kažeš mi pogledom svojim, Kad uz sebe želim te ceo božji dan. Tada, kada strah prevlada osećajima mojim, I kad pored tebe najslađi usnim san. … Настави са читањем “Opčinjenost – Dušan Marinković”

Onda, kada me samo gledaš,

Kada smo zajedno nas dvoje.

Onda, kada mi najviše trebaš,

Kada ubrzano kuca srce moje.

* * * * * *

Kada, da voliš me, kažeš mi pogledom svojim,

Kad uz sebe želim te ceo božji dan.

Tada, kada strah prevlada osećajima mojim,

I kad pored tebe najslađi usnim san.

* * * * * *

Kad mi na svetu ništa nije bitnije od tebe,

Kad neprestano mislim o pojavi tvojoj,

Tada, kad želim da si samo pored mene,

Oprosti mi ljubavi na sebičnosti mojoj.