MEСЕЧИНА
*
Требају ми ледни сјаји једног срца месечине,
да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте,
па у пљусак да се проспу над покровом помрчине;
требају ми једног мрака макар студне магле густе.
*
Да их згрејем костретима проклете и недохватне,
под крилима зрикаваца у облутке што се збраше,
требају ми бриди мошти бесмтрне и преобратне;
да се пропнем каљугама врх клизаве таме наше.
*
Грумен светла издаће ме над рекама снених ива,
док се шкргут ноћни лепи позлаћујућ’ пуну луну,
пропашће ме њени пути, ћутаће ме поноћ жива;
требају ми једног свода барем свици да ме куну.
*
Да их мамим миомиром немирне и совуљасте,
под пазухом камичака у бисерја што се шљаште,
требају ми трнце несна безочне и бадемасте:
да се подам за сребрњак месечевој игри маште.
*
Конци тајни, требају ми, једног срца од милине,
краснолисне трепет-срме тополове да ми врисну,
па у пролом да се саспу под окриљем месечине;
требају ми једни пуцњи махунарки кад се стисну.
*
Да их мијем на изворе прозрачне и брзоточне,
под фењером луталице у шерета што се чини,
требају ми хлебне корке пресветле и непорочне;
да их винем уз брзаке ка свиленој безвисини.
*
Стопе скрите, требају ми, једног млеча месечине,
да ми успе међугрудју шећернога јела пустог,
пропеће ме мркли гази, говориће ћутње њине;
требају ми једног мрака тек песмичци луга густог.
*
Да их појем нетремице насушне и неизбежне,
под угризом јеленака тресетиштем што се коте
у мркоугље паучине црноусне, чудно снежне;
да се опним баш у њима обљубљеним од лепоте.
*
Требају ми мразна врела једног срца помрчине,
да ми свуче ноћобдиве среброткане свиле меке,
па у стисак да их здробим под јорганом месечине;
требају ми једне тмине макар лахор будне смреке.
*
Сад у вреже распрснуте топла душа већ се мрси,
уплетена мрежом сјајном док под луном вазда буја,
краснолика мрклом којим срна траву росну трси;
да не згасне непресушни подпоноћни вез славуја.
*