www.poezija.rs

Gledam te

Učini ti se da, ako se u pesmu sakriješ, snovima pokriješ,
da bice lakše i bice bolje.

Pomisliš da snašlo te je
sve što moglo je,
da dao si sve i nemaš više kud i nemaš više gde.

U snove, u pesmu pobegneš, pa se kao dete sakriješ.I čekaš, osluškuješ, moliš se.

Veruješ toj niski od reči, koloritu boja, pesmi.Ona ti je sve, samo tvoja je.

U nju utkana je sva muka, sva radost i čežnja, sva nadanja tvoja.

Gledam te
U pesmi zaspao, zasanjao, život zaboravio. I strah me je.

Gledam te
Nenaviknut na tudje reči,
Skriven od svetlosti,
Od sebe udaljenog, samog.
A znam, to nisi ti.
Nisu to tvoji sni, ne.

Gledam te
I rekla bih ti, da znam,
da razumem..
Ali necu, iako to, boli me,
jer ne mogu ja to umesto tebe.

Ne mogu i ne umem srce da ti, kao sat, navijem, da kuca u smeru sunca kad dugo vec u noci boravi.
Ne mogu i ne umem, nit da te nateram, nit da te molim.

Gledam te.
Tugujem.
I, nelogično možda, puštam te,
da sam sa sobom ratuješ, naizmenično da plačes i da se raduješ,
sa životom se sudaraš,
na mene ljutiš.

Gledam te
I cutim.
Sebe u tebi vidim, znam te puteve pune raskrsca bez ijednog putokaza,
znam kud vodi svaka staza.
Možda sam grešna što ti ne rekoh, ali volim te i želim da isti budeš kao pre, razumi me..

Gledam te
Tu sam i ne dam te,
i čekam te, cutim..
Znam, čuješ to cutanje,
razumeš to gledanje.
Vidim, previše boli te..

Veruj mi, proci ce uskoro sve, baš sve..
Pesma tvoja zapevace,
poletece, čovek kojeg znam, vratice se.
Kad bol sagori i zadnji san i zadnju nadu, znam..

Skrivah se u pesmi davno i ja, pokrivah snovima, bežah od sebe.Vidim ponovo to sve dok gledam te..

SvetlanaTadic

“VENČANI TAJNO”

Hiljade njih,neznanih lica,
videće tvojih očiju sjaj,
no samo moja nemirna duša,
u očima tvojim poznaće raj.

Stotinu njih,biće ti blizu,
znaće ti lice i boje glas,
no samo jedno zvaće te srce,
zadnjeg otkucaja kad dodje čas.

Tek par njih biće ti blisko,
znaće ti suze ,osmeha čar,
no samo ja ću čuvati tajnu,
kako si zapravo za mene dar.

I taj neko,kome ćeš mila,
dati svoju nevinu žar,
nikada naivan slutiti neće,
moj je tvoj venčani zar.

Za tebe rodjen,rodjena ti,
tajno venčani naši su sni,
mislima noću grlim te svojim,
od prvog daha,pa dok postojim.

M.K.A.

Налазим се на раскршћу живота и наде, узбуђен и згадјен.

Згажен и духовно оштећен, лутам, тражим све авети настале

у тренуцима мојих слабости, рођене у тами живота.

Рушим бедеме дигнуте око моје ауре,тражим негде светлост мозга,као сигуран знак вечног живота.

Временски путујем у сутра,    са парчетом бурека са сиром,да не останем гладан.

Знања и његове истине,      које су створене у оно време,пре овог времена.

Све некада је боље од овога сада.                                          Увек је тако.

Али можда ће неко, у неком будућем сутра,гледати уназад и рећи.

 

,,Добро је било.                      Само тада ,                          нисмо знали’’.

__

_______________________

Кунем се на све живо
много ми је криво
што се према теби некад лоше опходим
камо среће да могу опет да се родим.

Волим те највише на свету овом
радујем се сваком осмеху твом
твоја ме суза мајко боли свака
ти си толико јака
да сваки пут тешкоћу пребродиш
успешно своје битке водиш.

Жива ми била
мајчице мила
на многаја љета
део си моје душе, мога света.

Нека су свачије мајке живе и здраве
па и ти таква буди уздигнуте главе
једина истину ми говориш
желећи живот у бајку да ми претвориш.

Твој поглед ми се страшно допада
без тебе ми сваки минут пропада
просто ме без тебе нема
малена лепотице из Срема.

Тужну причу имаш исто као и ја
мисао ка теби ужасно ми прија
мислим о сусрету с тобом даноноћно
једино тако ја осећам се моћно.

У очима твојим љубави има
коса сва у таласима
као море узбуркано
драга постала си ми, моје окано.

Сад бих к’ Срему пошао
пуним гасом теби дошао
да те загрлим и пољубим
јутром пољупцем да те пробудим.

Волео бих да сам крај ње ту
посветити јој пажњу сву
да се смејемо, кад је тужна сузе да јој бришем
колико је волим ме могу да опишем.

Сваким даном све јаче је желим
заволех је бићем целим
с њом гледао бих на небу свезде што сјаје
љубав према девојци тој вечно ће да траје.

Дан и некако, ноћу никако не могу се смирим
у њеном загрљају само могу да се умирим
лепотица очију очаравајућих, лица бела
осмех вреднији од блага, сва је попут анђела.

Признајем да за њом сам луд
да идем било куд
све је безначајно и досадно је место свако
заборавити је не могу лако.

Љубав ка породици из које би потекли, ка људима на које смо сплетом рођења упућени, ма колико неоспорно била снажна и наравно, искрена, ипак није ствар нашег избора.

Просто ми смо се ту затекли, без имало личног нахођења, такве споне су између осталог побуђене инстиктом, генетском повезаношћу и низом других околности.

Такве везе имају и логичког објашњења и дозу рационалног у њима присутног.

Међутим, љубав, ка особи која нам је у неком тренутку потпуни незнанац, безмало део масе нама једноличног света.

Љубав ка некоме чијег постојања у добром делу свог живота, заправо нисмо ни били свесни. Њеног удисаја, ходања, погледа, присутности, бола, среће, уопште постојања.

А онда би тој некој особи , у слепом поверењу, противно свакој логици полонили не само поверење, већ све своје, све што сачињава нас до најситнијих, најфинијих делића мозаика нашег бића.

Љубав у којој би тој некој особи уступили место у нашим срцима, чак и испред до тада неприкосновене породице, попели је на пиједестал, на победничко постоље наших снова.

Љубав где би се дали цели, “заиграли на све или ништа”, пружили руку над провалијом могуће издаје, са надом, уверењем једнаким слепилу, да пред нама стоји особа из које ће, као из сомотних латица најлепше руже , израсти нека наша породица.

Та и таква љубав највиши је идеал постојања у овом више тмурном но светлом свету.

Та и таква спона, највећа је еуфорија и највише могући досегнути степеник самоспознаје и осећања.

Када је неко битан у тој мери, да је од самих нас битнији, тада смо више живи, и више стварни, ма него никада пре.

Moja pesma posvećena svim hrabrim ratnicima koji su se vratili sa bojišta zatičući ništa sem pustoši i smrti….

“PRAG”

Sa bojišta dugog rata,

hrabri ratnik žurno hrli,

kao ptica željna jata,

svoje drage da zagrli.

Da poljubi majku staru,

da zagrli sedog oca,

na ognjišta kućnom žaru,

daleko od smrtnog ropca.

Sa izvora hladnog vrela,

žedan vode da popije,

da zaleči rane tela,

ispod šljive da se skrije.

U voćnjaku tu kraj puta,

da obere mlado voće,

da zaleči rana ljuta,

samo mira vojnik hoće.

Pa na jesen da se ženi,

sa devojkom što ga čeka,

puklo bi i srce steni,

bolna duša traži leka.

Pa zastade znojna čela,

tamo gde mu beše kuća,

ruševina rodnog sela,

tek praznina u bespuća.

Niti majke, niti oca,

niti iver kućnog praga,

kao usred smrti ropca,

otišlo je sve do vraga.

Čak i mrtvo leži štene,

pokraj kuće pustog praga,

pramen kose mlade žene,

što mu nekad beše draga.

Pokraj šume starog bora,

vide ratnik grob do groba,

kao strašna noćna mora,

prevrnu se i utroba.

Suznih oka stisnu prste,

pa podiže tu iz trave,

mladi ratnik volje čvrste,

ikonu mu krsne slave.

Obrisa je sa rukavom,

pribi sveca pokraj grudi,

oreola ratnom slavom,

dušmanima Bog nek’sudi.